Ledeni princ

2. glava

– Bea požuri zakasnićemo na festival! – čula je bratov glas.
– Idem! – odvratila je bacivši pogled na svoj odraz u ogledalu.
Duga zelena haljina slagala joj se uz kestenjastu pletenicu.
– Zeleno-prošlo joj je kroz misli – uvek je nešto zeleno, u boji proleća i lišća. Tako šareno. Nikada nešto belo ili nežno plavo.
Uzdahnula je i izašla iz kuće.
– Izgledaš prelepo Beatrisa. – rekla je majka ponosno – Verujem da ćeš na ovom festivalu naći pravu ljubav.
Pod pravu ljubav podrazumevalo se naći muža. Bei je već devetnaesta na pragu. Još malo i ostaće u roditeljskoj kući, još jedna usta koja treba nahraniti. Većina njenih prijateljica bila je već udata.
– Da majko – odvratila je – potrudiću se.
– To je moja devojka. – ubacio se otac, a zatim se okrenuo ka sinu – Maksime, čuvaj sestru, daj je samo ozbiljnom proscu.
– Kao da sam roba. – prošlo je Bei kroz glavu.
– Hoću oče. – rekao je Maksim mirno – Ali samo ozbiljnom proscu, ona je moja sestra, neću je dati kome god.
Popeli su se u kola koja su vukla dva mršava konja. Maksim trznu uzdama i konji krenuše ka gradu. Neko vreme je vladala tišina.Brat i sestra bili su zauzeti svako svojim mislima.
– Bea – prvi je Maksim prekinuo tišinu – veruješ li da postoji prava ljubav? Onako istinska… znaš sretneš osobu i svidi ti se…
– Ne znam, ljudi kažu da su nekada postojale takve ljubavi, ali nisu bile praktične.
– Praktične? Bea mislim da ljubav nema neke veze sa praktičnošću.
– Ima Maksime, ako ja danas ne nađem prosca roditelji će biti razočarani. Uskoro me niko neće hteti. Postaću samo nepotreban teret.
– Ja to neću dozvoliti! Ti si moja sestra! Ne mogu te dati kao, kao… ne mogu naći prave reči!
– Možeš i hoćeš. – uzdahnula je – Za nekoliko meseci puniš sedamnaest. Uskoro će ti trebati mesta u kući. I ti ćeš naći osobu sa kojom ćeš provesti život.
– Znam ali meni ne bi smetalo da ti živiš sa nama.
– Tebi ne bi, ali onoj sa kojom ćeš živeti možda bi.
– Ali Bea…
– Molim te Maksime, ne otežavaj. Nadam se da će Velika Majka danas biti milostiva prema meni.
Opet je nastupila tišina. Oboje su se pitali da li je Velika Majka ikada osetila ljubav, kada je već ljudima bila uskraćena. Kola su se lagano približavala velikom gradu. Kapije su bile otvorene. Čuli su se smeh i muzika. Ljudi obučeni u boje proleća plesali su po trgu.
– Festival princeze Dejzi je ove godine nadmašio naša očekivanja!
– Da fantastičan je kao i sama princeza…
Glasovi su se mešali u Beinoj glavi.
– Festival princeze Dejzi, festival proleća – pomislila je – jedini problem je što je sada januar. Proleća ne bi trebalo biti još dva meseca.
Bea je poslednje pahulje videla one godine kada je mraz napsao ime Arijan na njenom prozoru. Sledeće godine nestrpljivo je čekala sneg, ali nije ga bilo. Dosadna jesen sa svojim kišama prešla je u decembar.
Nadala se da se zima malo uspavala i da će doći uz kašnjenje. Nije je bilo. Jesen je ustupila mesto proleću, proleće letu. Svako godišnje doba dobilo je dodatni mesec svoje vladavine. Zima kao da je bila zbrisana. Ljudi su bili srećni. Cele godine rađalo je voće i povrće. Hrane je bilo u izobilju. Njive su se talasale pod težinom bogatih klasova. Vazduh je mirisao na bilje i cveće… ali… uvek neko ali… nije dugo trajalo. Posle prvobitne sreće ljudi, biljke i životinje postadoše umorni, istrošeni od stalnog rada, od stalnog donošenja ploda. Svima je trebao odmor.
Da, upravo onaj odmor kada u zimske večeri, dok vatrica pucketa u peći ili kaminu slušaš priče o vitezu i ledenom zmaju. Kada je sve mirno, tiho i uspavano. Samo pahulje padaju kao srebrne zvezde sa neba,pokrivajući svet čistoćom. I kada ti mraz ispisuje ledene poruke na staklu. Tada bi ljudi bili bliži jedni drugima. Usne ljubavnika bile bi toplije. Ruke koje klize po telu voljene, trudile bi se da ugreju svaki milimetar njene kože.
A sada… sada se tražila devojka koja može da radi. Koja može da se nosi sa težinom bogatih prinosa. Krhke,nežne sanjalice poput Beatrise nisu dobro prolazile.
Duboko je uzdahnula i sišla sa kola. Prijem za devojke koje traže pravu ljubav održavao se u holu zamka Velike Majke. Maksim i Bea uputiše se tamo. Ovo je bila treća godina da dolazi. Prve dve godine doveo ju je otac. Nikada nije pokazao svoje razočarenje što nije izabrana, ali Bea je znala da jeste razočaran. Možda ne toliko što mu kći ostaje na teretu, koliko činjenicom da je niko neće.
– Vaše cenjeno ime gospođice? – pitao je stražar na ulazu.
– Beatrisa De Vinter gospodine. – odvratila je.
– Vrlo dobro, vrlo dobro gospođice Beatrisa, a ovo je Vaš pratilac?
– Jeste gospodine, moj brat Maksim.
– U redu dragi moji, uđite i dobrodošli. – naklonio se stražar sklanjajući se u stranu.
– Hvala Vam gospodine.-odvratila je uljudno.
Ušli su u ogromno popločano dvorište. Miris magnolije širio se vazduhom. Iz fontana dizali su se raskošni vodoskoci. Po travi su veselo skakutali zečevi. Umilna ptičja pesma bila je raj za uši.
– Kuda sada? – pitao je Maksim radoznalo.
– Ona vrata tamo. – pokazala je – Ja idem na ulepšavanje, a ti na ona druga, za pratioce.
– Zar se moramo razdvojiti?
– Moramo na žalost. Velika Majka insistira na ulepšavanju. Želi da sve devojke imaju istu šansu.
– Kako ću te naći?
– Srešćemo se u holu kada budu prozivali.
– U redu. – složio se – Srećno, mada Bea…
– Da?
– Voleo bih da ne odeš danas. Voleo bih da zaista nađeš pavu ljubav, znaš kao ona nekada.
– Hvala ti brate, znam da želiš najbolje. –  nasmešila se.
Polako kao da ide na gubilište, krenula je ka vratima. U velikoj prostoriji punoj devojaka dočekala ju je nasmešena, punačka ženica.
– Dobrodošla draga! – uzviknula je oduševljeno – Ja sam danas tvoja vilinska kuma. Ti si prelepa, prava ljubav te čeka iza ugla.
– Da, sigurno. – pomislila je Bea – Svi se otimaju za mene.
– Hvala Vam na lepim rečima gospođo. – rekla je naglas, potisnuvši svoje turobne misli.
– Dakle, da vidimo, kakva bi haljina išla uz ove cvenkasto kestenjaste uvojke? Čekaj, kakve su ti boje oči? Oh, boje ćilibara, savršeno!Da, neka divna oranž ili crvena? Šta misliš?
– Imate li belu?
– Belu? Da dušo, ali ta  boja je rezervisana za mladenke. Neka druga, prolećna, jesenja ili letnja?
– Imate li plavu?
– Plavu? Boje različka? Mislim da ti ne bi pristajala.
– Ne, nežno plavu – rekla je zaneseno – poput leda, protkanu srebrnim ili belim nitima. Laganu poput pahulje.
– Želiš haljinu u zimskoj boji? – zgrozila se vilinska kuma.
– Da gospođo, ako postoji. I cipelice da se slažu uz nju.
– Neobičan zahtev dete, ali ako tako želiš…
– Da molim Vas! – izustila je Bea preklinjući.
– O pa dobro – nasmešila se vilinska kuma – mislim da imam nešto takvo, pođi za mnom.
Povela ju je dugačkim hodnikom do visokih dvokrilnih vrata.
– Dođi pre nego što nas neko vidi.
– Zar ne smemo ulaziti ovde?
– Smemo, ali niko do sada nije imao potrebu da ulazi u ovu sobu.
Bea se osvrnula oko sebe. Cela prostorija zračila je hladnom elegancijom. Nameštaj je bio ravnih, jednostavnih linija i potpuno beo. Boja zidova beše jedva malo tamnija od nameštaja, sa blagom notom plavetnila. Vilinska kuma otvori vrata velikog plakara. Činilo se da nešto traži. Uskoro izađe noseći preko ruke haljinu boje leda, protkanu srebrnim nitima.
– Ovo si tražila? – upitala je oprezno.
– Oh jesam, zaista jesam! – odvratila je Bea oduševljeno.
– Dobro, daću ti je, ali mi prvo moraš odgovoriti na nekoliko pitanja. Slažeš li se?
– U potpunosti.
– Da li si nekada videla sličnu odeću?
– Jesam, kada sam bila dete.
– I svidela ti se odeća?
– Oh ne samo odeća! Svideo mi se mladić koji ju je nosio. Kako da Vam objasnim? Bila sam devojčica, a on mi je ispred prozora napravio figure od snega.
– Kako je izgledao taj mladić?
– Veoma lep, kontolisao je sneg pokretima ruku. Na staklu mi je mrazom napisao svoje ime. To je bilo poslednja zima sa snegom. – rekla je tužno.
– Hajde Beatrisa, želim ti nešto pokazati. – vilinska kuma je nežno uze za ruku.
Povela ju je do nekih vrata. Iza njih nazirala se prostorija manja od prethodne. Činila se poput radne sobe. Vilinska kuma zastade ispred zida na kome je visila velika slika.
– Dakle Beatrisa,prepoznaješ li mladog čoveka sa slike? – upitala je.
Beino srce gotovo je prestalo da kuca. Sa slike posmatrao ju je mladić u plavom. Isti savršeni osmeh koji je pamtila i nebesko plave oči.
– Arijan. – jedva je uspela da izusti.
Vilinska kuma znalački zaklima glavom.
– Da to je princ Arijan, najmlađe dete Velike Majke i moje kumče. Vrlo tvrdoglavo kumče.
– On je princ? – prenerazila se Bea.
– O ne samo princ dete moje. On je vladar zime.
– Ledeni princ. – promrmljala je devojka.
– Ah, naziv kojim su plašili male devojčice. – lice vilinske kume se malo namrštilo – Vidiš draga,ledeni princ kako ga ti zoveš, nije nikada ni jednu devojku pretvorio u statuu.
– Nije? – osetilo se vidno olakšanje u Beinom glasu.
– Nije. Zapravo to sam uradila ja.
– Vi! Zašto?
– Velika Majka ima četvoro dece:princezu Dejzi koja vlada prolećem, princezu Sani koja vlada letom ,princa Fola koji vlada jeseni…
– I princa Arijana koji vlada zimom. – prekinula ju je Bea.
– Da dete moje. Obe princeze i princ imaju svoje životne saputnike, odabrane zdravorazumski. Osobe koje mogu da ih prate u životu, ali tu nema ljubavi. Bar ne onakve kakve je Arijan mislio da treba biti. Ali Velika Majka je rešila da se on oženi… zdravorazumski. Zato je nastala svađa između majke i sina i on je otišao.
– Tada je nestala zima zar ne?
– Jeste dušo. Ova haljina koju toliko želiš je prokleta, za svaku onu koja mu nije suđena Beatisa. Ako je obučeš može te pretvoriti u ledenu statuu i prebaciti u njegov zamak.
– A ako me ne pretvori?
– Onda ti draga sledi još teži zadatak, da otopiš Arijanovo srce. Želiš li da probaš? Neću te osuditi ako je odgovor ne. Uvek možemo naći drugu haljinu.
– Ne možemo. – rekla je tiho – Šta god da se desi ja ću je obući.
Vilinska kuma joj pruži haljinu bez reči. Bea polako poče da se oblači. Imala je osećaj da se zagrće u oblake. Lagani materijal prianjao je uz kožu. U trenutku kada je potpuno obukla haljinu nastade vrtlog pahuljica koje su joj se lepile po kosi, obrazima, trepavicama. Vrtlog je trajao oko pola minute a zatim nestade. Sve što je Bea mogla videti bila je vilinska kuma koja je zurila u nju razgoračenih očiju i otvorenih usta.
– Zar nešto nije u redu vilinska kumo? – upitala je uplašeno.
– Ne draga, mislim da će od sada sve biti u savršenom redu. Ogledalo je tamo. – pokazala je rukom na nešto što je bilo prekriveno belim platnom.
Bea priđe i skide platno. Ispred nje je stajalo ogromno ogledalo čiji ram beše svetlucav poput snega. Samo ogledalo beše glatko i plavičastog odsjaja. Zaprepastila se kada je videla svoj odraz. Haljina je stajala kao da je za nju pravljena. Dopirala je do poda, ali nije smetala pri hodu. Dugi rukavi produžavali su se u trougao, čiji je vrh završavao na polovini srednjeg prsta. Visoka ruska kragna zatvarala je vrat. U njenu pletenicu bila je utkana srebrno bela traka, na glavi sijala je tijara sa šiljcima u obliku ledenih stalagmita. Malo je podigla haljinu da proveri svoje cipele. Bile su ravne, udobne i svetlucale su beličastim sjajem.
– Izgledaš prelepo. – zaključila je vilinska kuma bacajući užurbano pogled na ogledalo – Hajde sada, trebale bi krenuti, prijem samo što nije počeo.
– Ali… šta će se sada desiti, budući da se nisam pretvorila u statuu?
– Desiće se ono što je suđeno dete. – gotovo ju je izgurala iz sobe kako ne bi videla ledenu sumaglicu koja se polako valjala iz ogledala.