Ledeni princ

4. glava

Bea je osećala hladne udare vetra. Haljina ma koliko lepa bila, nije puno pomagala protiv ledenih iglica koje su joj se zabadale u telo. Smrzavala se.
– Šta sam učinila? – pomislila je – Umreću od hladnoće.
Drhtala je celim telom. Nije znala gde se nalazi. Nije ništa videla od snega kojeg je nosio vetar. Grčevito se držala za Arijana. Počela je da oseća umor. Oči su joj se sklapale.
– Bea-čula je iz daljine-Bea molim te otvori oči.Ne smeš zaspati. Smrznućeš se i umreti.
Teškom mukom podigla je kapke. Tek tada je shvatila da je uvijena u krzneni plašt.
– Arijane – prošaputala je – ti si samo u košulji. Smrznućeš se.
– Neću ljubavi, teško da vladaru zime smeta hladnoća.
– Tako sam umorna.
– Znam. Zabrljao sam. Ta haljina te ni malo ne štiti. Molim te pričaj sa mnom, nemoj zaspati. Uskoro stižemo.
–Stižemo? Gde?
– U naše kraljevstvo.
Nije izdržala .Oči su joj se sklopile i utonula je u blagotvornu tamu. Ni sama nije znala koliko je spavala. Prva stvar koju je primetila kada je otvorila oči, bio je kamin u kojem je veselo pucketala vatra. I krevet, dugačak i širok. Posteljina je mirisala poput hladnog zimskog jutra. Kroz velike lučne prozore bojažljivo se probijala svetlost. Teške zavese od tamnoplavog pliša visile su na prozorima. Vrata se otvoriše i kroz njih uđe omanja, okrugla starija gospođa, noseći poslužavnik. Bela kosa bila je skupljena u urednu punđu.
– Dobro jutro dete. – pozdravila je prijatnim glasom – Kako se osećaš?
–Ovaj… dobro sam gospođo.
– Oh draga nemoj me tako zvati. Zovem se Borea, ali me uglavnom svi zovu Baka Zima.
– Baka Zima? Znači Vi ste…
– Godišnje doba kojim vlada tvoj muž. – nasmešila se.
– Ali zar ne bi on trebao da stvara sneg i led?
– Oh ne dete drago! Ne ide tako.
– Sada sam zbunjena.
– Verujem. Objasniću ti sve kada doručkuješ. Znaš, vladarka zamka ima svoje obaveze.
– Vladarka zamka?
– Da. Požuri sa doručkom da ti mogu poslati svoju kći. Ona je najbolja krojačica u kraljevstvu.
– Baka Zimo kakve ja imam veze sa vladarkom zamka? Treba li mi neka posebna odeća da joj se predstavim?
Baka Zima je pogleda u neverici, a zatim pršte u smeh.
– Luckasto dete, mora da si se dobro smrzla. Vladarka zamka si ti. Da budem iskrena nismo baš očekivali ljudsko biće, malo smo zatečeni. Krojačica ti svakako treba, sem ove sobe ni jedan deo zamka se ne greje, nema potrebe za tim. Razumeš li sad?
– Pokušavam, ali mi baš ne ide. – nasmešila se Bea.
– Da, može biti pomalo zapetljano. – složila se Baka Zima – Hajde jedi sad. Ako me pamćenje još služi, ljudi trebaju lep topao doručak. Poslaću ti Snouvi za petnaestak minuta.
Izašla je pomalo užurbanim korakom i Bea ostade sama. Osetila je glad i primakla poslužavnik. Iz šolje se pušio vruć kakao, dok je na tanjiru stajalo neko pecivo slično mafinu. Jela je sa uživanjem. Topli kakao počeo je da opušta njeno telo kada je začula kucanje na vratima.
– Uđite. – rekla je.
Vrata se otvoriše i u sobu elegantnim korakom uđe visoka devojka. Kosa joj beše najčistije bele boje koja postoji, odeća takođe. Bea zaključi da joj ime koje je nosila zaista pristaje.
– Dobro jutro Visočanstvo –oslovila je Beu – ja sam Snouvi.
– Dobro jutro, ti si ćerka Baka Zime?
– Jesam i najbolja krojačica u kraljevstvu. – naklonila se – Kakvu odeću želite Visočanstvo?
– Toplu.– odvratila je Bea kratko.
– Oh, da to se podrazumeva. – nasmešila se devojka – Mislila sam na izgled. Želite li haljinu,suknju…
– Molim te, može li nešto u čemu mogu da se krećem?
– Zar u haljini ne možete?
– Mogu, ali ako sam dobro razumela,ostatak zamka je leden. Haljina koja vitla oko nogu nije dobar izbor za kretanje po ledu.
– Visočanstvo mislim da niste dobro razumeli moju majku. Zamak se ne greje, dakle u njemu je hladno za ljudsko biće, ali nije sačinjen od leda. Šta god obukli ili obuli nećete imati problem sa klizanjem. Sve dok iz njega ne izađete.
– A kada izađem?
– O molim Vas to nemojte činiti! Van zamka vlada studen i šibaju ledeni vetrovi. Ne postoji odeća koja bi Vas zaštitila od takve hladnoće.
– Dakle ja sam zarobljenik. – prošlo joj je kroz misli.
– Obećavam da se neću mrdnuti iz zamka. – rekla je naglas.
– Sad mi je lakše. – vidno je odahnula Snouvi – Kakvu boju odeće želite?
- Zar mogu da biram?Mislim ovde je sve belo ili nežno plavo, koju god boju da izaberem bojim se da će jako odudarati.
– U pravu ste Visočanstvo, ali vladarka zamka ima pravo na to.
– Ima ali treba da poštuje i običaje kraljevstva… Snouvi da li si dobro? Zašto plačeš?
– Ne plačem,odakle Vam ta ideja?
– Ako ne plačeš,ona bih rekla da se topiš.
I zaista, niz devojčino lice kao da su tekle suze, a krajevi haljine već su se kristalisali kao sneg pre otapanja.
– Ja… izvinite… ovo je grozno. – zavapila je Snouvi.
– Ne, zapravo je prirodno. - konstatovala je Bea – Sneg može izdržati određenu toplotu da se ne otopi, ali ne dugo. Ako izađeš mislim da ćeš biti u redu. Onda se možeš vratiti da nastavimo. Mislim da već znam šta bi bilo prikladno, tako da neće dugo trajati.
Devojka posluša i izlete iz sobe. Vratila se posle desetak minuta potpuno oporavljena.
– Bolje – upitala je Bea.
– Jeste Visočanstvo. Dakle kakvu odeću želite?
–Prvo mi reci koliko je hladno van ove prostorije?
Snouvi je pogleda zapanjeno.
– Ne mislite valjda da ovako obučeni obilazite zamak? Smrznućete se za pola sata.
– Ne mislim da obilazim zamak – nasmešila se Bea – samo da stanem u dovratak.
– Zašto?
– Snouvi ti si snežna… zapravo šta si ti uopšte?
– Snežna vila.
– Snežne vile ne vole toplotu koliko vidim. U hodniku je dovoljno hladno da se ne otopiš, iz sobe će dopirati dovoljno toplote da se ja ne smrznem. Tako ćemo obe biti zaštićene.
– Ali možete se razboleti!
– Ako sam izabrala vladara zime, moram se na nju i naviknuti – uzdahnula je – Hajde, idemo.
Gotovo je izgurala Snouvi u hodnik. Čim je otvorila vrata zapljusnuo ju je val hladnoće. Stresla se.
– Visočanstvo…
– Dobro sam. Osećam se kao da su me uronili u ledenu vodu, ali biću u redu. Ni ljudi se ne smrznu odmah. Ipak ne bih proveravala granice. Dakle Snouvi čizme, pantalone, od gore šta ti se svidi, neka bude srebrno. Razbiće monotoniju a neće pokvariti sklad.
Snežna vila klimnu glavom i izvuče štapić. Izgovorila je nešto potpuno nerazumljivo i mahnula. Na Beu se sručila srebrna kiša. Ništa nije mogla videti od malih srebrnih zvezdica, ali je osetila da je hladnoća nestala.
– Samo otresite višak. – čula je Snouvi.
Poslušala je. Višak zvezdica pade na pod.
– Tamo imate ogledalo Visočanstvo. – Snouvi je pokazivala prema zidu.
Bea bojažljivo priđe. Bila je zapanjena. Odeća na njoj sastojala se od udobnih uskih pantalona koje su ulazile u visoke čizme. Gornji deo odeće imao je rol kragnu koja je potpuno štitila vrat od hladnoće. Sa ramena spuštao se dugi plašt oivičen belim krznom. Na čelu joj je sijala srebrna tijara puna sitnih dijamanata.Cela odevna kombinacija bila je najsvetlije moguće srebrne boje, koja se savršeno slagala uz njenu kosu..
– Snouvi ovo je savršeno! – uzviknula je.
– U potpunosti se slažem vladarko – čula je iza sebe – ali Vi kasnite, podanici Vas čekaju.
Okrenula se i videla Arijana koji je prilazio.
– Oprostite prinče…
– Molim te Bea, bez prinče, vladaru,gospodaru i sličih epiteta osim ako uz njih ne stoji nastavak „ mog srca ”.
– A kako onda da te zovem? – podigla je pogled prema njemu.
– Pa bilo bi lepo, ljubavi, najdraži… ali za početak ću se zadovoljiti sa Arijan. – nasmešio se.
– Dobro Arijane, šta bi bio moj zadatak?
– Mislim da bi prvo trebalo da se predstaviš svojim podanicima. Ne brini, vodiću te kroz tu dosadnu ceremoniju. – pružio joj je ruku u snežno beloj rukavici.
Prihvatila je smešeći se. Vodio ju je kroz zapetljane hodnike zamka do velike prestone dvorane. U dvoranu se ulazilo kroz visoka dvokrilna vrata. Izgledala su kao da su sačinjena od bele čipke. Na uzvišenom delu stajala su dva trona. Arijan je svečanim hodim povede do njih. Okrenuo se ka okupljenima u dvorani.
– Ovo je Beatrisa, pristala je da pođe za mene i tako postala vaša nova gospodarica.
Kroz masu se proteže čudan žamor. Bei je pomalo bilo neprijatno. Znala je zašto se došaptavaju.
– Ona je ljudsko biće. – osetila je njihovo razočarenje.
Arijan podiže ruku. Ljutitim pogledom je kružio po dvorani.
– Da – rekao je – ona je ljudsko biće. Osoba koja je odlučila poći sa mnom svesna da može umreti od hladnoće, ljudsko biće koje voli i ne prezire zimu. Bea, hoćeš li molim te objasniti zašto si ovde? Zašto si baš mene izabrala?
– Ja… – zastala je.
Nije znala šta bi rekla, nije bila pripremljena.
– Govori iz srca. – prošlo joj je kroz misli.
– Ja… ne znam odakle bih počela. Vidite, ne mrze svi ljudi zimu. Mislim hladno je i sve to, ali neopisiv je osećaj kada vidite belinu koja vas okružuje.
Pažljivo su je slušali. To ju je ohrabrilo.
– Vama je normalno, jer tu lepotu gledate svaki dan. Meni nije. Očarava me oblik pahulja koje sleću na moju kosu. Od snega možete praviti razne oblike, figure. U zimskim noćima bliži ste porodici, okupljate se i slušate priče uz vatru. Jedne takve noći upoznala sam divnog umetnika, čiji lik je ostao u mom srcu, princa Arijana. Tada nisam znala ko je on. Mene ne plaši zima, ne plašite me vi deco hladnoće. Ne želim da vam budem gospodarica, želim da vam budem prijatelj. Prijatelj kojem ćete pokazati sve čari koje nosite u sebi.
– Ali smrznućeš se ako te dotaknemo. – čula je sićušni glasić.
Mala bela vila srebrnih krila doletela je do nje. Bea se nasmešila.
– Mislim da neću. Hajde pokušaj. Možeš sleteti na moj dlan. – ispružila je ruku.
– Jeste li sigurni Visočanstvo? Ako Vas zaledim princ Arijan će me baciti u tamnicu.
– Ne brini, nećeš me zalediti, obećavam.
– Hm… pa dobro. – progunđala je vila sumnjičavo slećući.
Kada su mala stopala dodirnula Bein dlan, vila zatvori oči, osećala je užas i sumnju.
– Tako si mala. – čula je – I neverovatno divna. Tvoja krila kao da su posuta srebrom. Kako se zoveš?
Vila otvori jedno oko. Videla je deo Beinog dlana u rukavici. Tek tada se usudila da otvori i drugo oko.
– Vi niste zaleđeni?
– Kao što vidiš nisam.
– Zovem se Glaciela Visočanstvo. – naklonila se još uvek zbunjena.
– Vidim da ne veruješ svojim očima. – nasmešila se Bea – Hajde da rešimo misteriju Glaciela, ljudska bića se mogu smrznuti ako nemaju odeću da ih štiti. Budući da me je Snouvi adekvatno obukla, neću se zalediti ni umreti. Takođe tkanina koja mene štiti od tvoje hladnoće, tebe štiti od moje toplote.
– Toplote?
– Da, ja imam toplotu tela i ona može biti pogubna po tebe. Zato je potrebno da između nas bude ova tkanina. Ipak si ti snežna vila.
– Ne Visočanstvo, ja sam ledena vila. – objasnila je Glaciela pomalo ponosno.
– Oh, oprosti. Zaista nisam znala. Mislim da će mi trebati savetnik za vrste. Hoćeš li to da budeš ti?
–Ja? Ukazujete mi preveliku čast princezo!
– Treba samo da pristaneš, molim te.
– Da, da, da, pristajem. – uzviknula je vila razdragano.
Vreme je proletelo u predstavljanju svake vrste posebno. Bea je već bila umorna, ali je strpljivo slušala o snežnim vilama, ledenim vilama, zimskim trolovima, vetrovitim jednorozima i ostalim vrstama koje su živele u Severnom kraljevstvu. Prijem se konačno završio i ona se sa Arijanom vratila u sobu u kojoj se probudila.
– Ova soba će poslužiti večeras – rekao je – sutra ću narediti da spreme tvoje odaje u južnom delu zamka.
– Moje odaje? Zar ti i ja nećemo imati zajedničke odaje? – bila je iznenađena.
– Ne, to nije moguće Bea.
– Zašto?
Arijan polako skide rukavicu sa leve ruke i uhvati stolicu koja je bila pored. Po njoj se poče stvarati bela koprena inja. Širila se sve više dok cela stolica nije bila prekrivena hladnim iglicama.
– Shvataš li sada? Ova tkanina – pokazao je na tanku belu rukavicu – je jedina stvar koja stoji između tebe i ledene smrti u mom zagrljaju.
– Ali ti me voliš i ja volim tebe… – pokušala je.
– Volim? – prekinuo je pitanjem.
Na usnama mu je bio osmeh zbog kojeg je poželela da je nema. Navukao  je rukavicu  i polako se približio. Osetila je njegove ruke oko svog struka. Privukao ju je ka sebi.
– Volim? – ponovio je – Zašto to misliš? Zbog ovoga?
Njegove usne spustile su se na njene. Snažne ruke klizile su po njenom telu.
– To želiš Bea? – prošaputao je.
– Da. – odvratila je.
– Dobro, zagrli me.
Ruke su se sklopile oko njegovog vrata kao po komandi. Ljubio ju je polako i nežno. Usne su mu bile meke i tople. Želela je da nikada ne prestane. Lebdela je u polusnu. A tada, osetila je kako joj je srce gotovo stalo od užasne hladnoće koja ju je presekla.
– Arijane… – prozborila je teškom mukom – ja… ne mogu da dišem.
– Znam ljubavi. – glas mu je bio hladan poput studeni koja je prodirala u njeno telo – Toliko o mojoj ljubavi Bea.
Pustio ju je. Gotovo je pala na pod. Tresla se od hladnoće.
– Zašto? – prošaputala je.
– Zašto šta?
– Zašto si takav? Zašto si me oženio?
– Beatrisa morao sam da te oženim. Sama si to želela.
– Ne razumem.
– Kada si izabrala haljinu boje leda, izabrala si i svoju sudbinu. Voliš zimu? Imaš je.
– Volim i tebe.
– Tvrdoglava devojko, mene ne možeš imati. Ja ne umem da volim. Dužnost mi je da budem dobar muž pred našim podanicima,  kako bih te zaštitio. Zaboravi na srećnu malu porodicu. Oženio sam te između ostalog i da iznerviram moju brižnu majku. Ljudi, iako njene kreacije, idu joj na živce. Dati joj ljudsko biće za snaju zaista je dobra šala. Oprosti mi sada ljubavi, uskoro će noć, moram da idem.
Okrenuo se i izašao. Njegov smeh zvonio joj je u ušima. Osećala je neopisivu bol. Srušila se na krevet i nekontrolisano jecala. Nije imala misli ni osećanja. Samo groznu prazninu u grudima.