Ledeni princ

5. glava

Arijan je ispunio obećanje. Celo južno krilo zamka preuređeno je prema Beinim potrebama. Odaje su uvek bile tople, sem jedne. Bea je insistirala da ta soba ostane dovoljno hladna kako bi mogla primiti one kojima je bila potrebna njena pomoć. Muža je viđala kada su bili zvanični prijemi, gde su se oboje morali pojaviti. Tada bi bio uzdržano ljubazan. Morala mu je priznati da nikada nije dozvolio ni jednu reč nikom da izgovori protiv nje. Insistirao je na tome da je ona njihova vladarka i da je kao takvu moraju poštovati. Stanovnici Severnog kraljevstva voleli su svoju princezu, tako da Arijan nije ni dobio priliku za neku ozbiljnu intervenciju.
Ipak Glaciela je primetila da vladarka koju je volela polako kopni. Izgubila je sjaj u očima. Smešila se samo kada bi razgovarala sa svojim podanicima. Kada bi ostala sama i mislila da je niko ne vidi, često bi plakala ili gledala zamišljeno kroz prozor. Mala vila je to znala, jer bi posmatrala svoju gospodaricu iz prikrajka. Silno je želela da nauči o životu ljudi. Ipak jedne večeri je pogrešila. Princ ju je uhvatio nespremnu.
– Glaciela – rekao je hladno – kazna za špijuniranje vladara nije milosrdna.
– Molim Vas gospodaru, nisam špijunirala.
–Straža, odvedite je u tamnicu. Ujutro ću odlučiti o njenoj sudbini.
– Arijane, pusti je!
Okrenuo se. Bea je stajala ispred njega. Bila je bosa, u tankoj haljini koja se pripila uz telo, raspuštene kose. Arijanovo srce gotovo je stalo. Imao je žarku želju da je privuče u zagrljaj.
– Ne mogu princezo – odvratio je stisnutih usana – zakon je jasan i ja kao tvoj muž i zaštitnik moram intervenisati.
– Razumem u potpunosti, prinče moj, a šta ako grešiš? Imam li pravo da ti se  suprotstavim? Ili je tvoja poslednja bio u pravu ili ne?
– Bea – pokušao je – molim te uđi u svoje odaje. Smrzavaš se. Stopala su ti crvena od hladnoće.
– Ima još vremena dok ne postanu modra, a potom crna. Smrt smrzavanjem ima svojih prednosti znaš. Hladno je samo u početku. Pri kraju osećaš milosrdnu toplotu koja ne postoji, utoneš u blaženi san i zaborav.
– Ne mogu dopustiti da se smrzneš. – krenuo je ka njoj.
– Arijane pusti Glacielu,odmah. Nije me špijunirala, nije kriva i neću se pomaći sa mesta dok je ne pustiš, makar se pretvorila u ledenu statuu. – podigla je pogled ka njemu.
Tek tada je shvatio da ga je uhvatila za ruku i polako se spuštala do njegovih prstiju bez rukavica. Nije mogao da je spreči, a da je ne zaledi.
– Bea nemoj. – prošaputao je – Nemoj molim te. Ubiću te svojim dodirom.
– Znam. – odvratila je isto tako tiho – Zar je bitno Arijane? Rekao si da ne umeš da voliš. Pusti vilu odmah.
– Stražari pustite Glacielu po princezinoj želji. Izgleda da je došlo do nesporazuma.
Poslušali su.
– Glaciela vrati se svojima. – naredila je Bea još uvek držeći Arijana za ruku.
– Ali princezo…
– Odmah Glaciela!
Podigla je pogled da isprati vilinski let i pogrešila. Nije stigla ni da se okrene, a već je bila u Arijanovom naručju, uvijena u njegov plašt. Uneo ju je u njene odaje.
– Pusti me. – procedila je.
– Neću!
Odneo  ju je u krevet i pokrio debelim prekrivačem.
– Ostani tu i ne mrdaj se, ozbiljno mislim. – rekao je  jedva suzdržavajući bes.
– A ako neću? – pitala je pridižući se.
Nije joj dopustio da ustane. Našao se iznad nje držeći joj zglobove ruku svojim dugim prstima. Pazio je da se tanka tkanina haljine nađe između njih i njene gole kože, dok ju je pritiskao svojom težinom.
– Da me više nikada nisi ucenjivala!
– Ili? Povredićeš me? – nasmešila se – Misliš da od našeg poslednjeg susreta nasamo imaš još nešto da mi uzmeš Arijane? Da imaš čime da me uplašiš?
– Da – ovlaš joj je dodirnuo usne svojima – imam ljubavi.
– Šta? Moje telo?  – pitala je sarkastično.
– Ne – prošaputao je blizu njenog uveta – tvoje podanike. One koji te vole. Njihove jadne, male živote.
– Ti ne bi to učinio! – zenice su joj se raširile od straha.
– Iskušaj me. – rekao je ustajući dok su mu plave oči sevale – Imaš li hrabrosti da se igramo? Ja nemam šta da izgubim najdraža. Izaći ću sam.
Velika dvokrilna vrata zatvorio je jednim pokretom ruke. Udarac njihovih krila jedno u drugo zvučao je kao odjek njene duše. Drhtala je, ovoga puta ne od hladnoće, već od užasa. Nije bilo suza. Njih je isplakala svih prethodnih meseci. Tada je još gajila nadu, ludu nadu da će ga njena ljubav nekako promeniti. Danas je shvatila da je udata za časnu, ali bezdušnu osobu.
– Moram da odem. – prošlo joj je kroz misli. Ne znam kako, ali moram otići. Ako me nema niko neće stradati.
– Molim Vas princezo, nemojte nas ostaviti – čula je tanki Glacielin glas.
Tek tada joj je doprlo do svesti da je poslednje reči izgovorila glasno.
– Šta radiš tu? - pitala u šoku – Ova soba je suviše topla za tebe.
– Molim Vas, neko želi sa Vama da razgovara.
– U redu Glaciela doći ću, idi sada u hladnu sobu molim te.
Vila posluša i odlete. Bea se osvrtala po sobi tražeći šta bi ogrnula. Potpuno nesvesno uzela je Arijanov krzneni ogrtač sa kreveta, obula čizmice i pošla u hladnu sobu. Bila je iznenađena kada je u njoj zatekla visoku, vitku devojku. Na sebi je imala dugu belu haljinu koja se vukla po podu, bila je posuta zvezdicama koje su se presijavale. Snežna kosa dopirala joj je do nožnih članaka, na glavi je stajala kruna od sitnih ledenih kristala. Bila je toliko lepa da je Bei zastao dah.
– Ko si ti? – upitala je zadivljeno.
Devojka ne reče ništa. Okrenula se oko sebe i u vrtlogu pahuljica pretvorila u simpatičnu staricu.
– Baka Zimo? Da li ste to Vi?
– Jesam dušo. – odvratila je baka umornim glasom. – Zapravo takva sam bila nekada. Sada sam samo umorna.
– Ne govorite to! Vi ste predivni! Nema veze što ste ostarili.
– Bea – nasmešila se starica – ja sam godišnje doba. Mi ne starimo. Trebalo  je strašno puno snage mojih vila, da ti pokažem kakva sam nekada bila. Ako ne učiniš nešto sa Arijanom, ja ću umreti. Polako, ali sigurno zime više neće biti.
– Ali šta mogu ja da učinim? – pitala je očajno – Arijan me mrzi.
– Ne mrzi te dete, videla sam svaki njegov pogled upućen u tvom pravcu, svaki njegov dodir. U njima ima više ljubavi nego što možeš da zamisliš.
– Volela bih da mogu verovati u to, ali…
– Veruj dušo i pomozi mu. Ako ne uspeš Severno kraljevstvo će uskoro biti prošlost.
– Prošlost?
– Bea, Severno kraljevstvo je kraljevstvo zime. Arijan ima moć da njime vlada, ali on ne može da ga održava. On nema moć da stvara sneg i led, može samo da ih kanališe. Kada moja moć utihne svi ćemo umreti i on sa nama.
– Ali kako da pomognem? Šta ja mogu učiniti? Ja sam samo ljudsko biće!
Baka Zima se nasmešila.
– Dušo ne podcenjuj moći ljudskog bića, ti možeš tamo gde ja ne mogu. Moraš naći vatrenog kralja, on će nadam se znati šta dalje.
– Vatrenog kralja? Ko je on?
– Arijanov otac. Požuri dete. Daću ti vetrovitog jednoroga, on će te odvesti do vatrene planine.
– Dobro. – složila se Bea – Pokušaću. I tako nemam šta da izgubim.
Požurila je u svoje odaje i obukla toplu odeću koju joj je Snouvi napravila. Pogled joj pade na bledoplavi plašt oivičen krznom. Ogrnula ga je. Osetila je miris hladne zimske svežine koja je dolazila iz njega.
– Nadam se da ćeš mi pomoći da urazumim tvog vlasnika. – pomislila je.
– Spremna sam. – rekla je izlazeći.
– Dobro, Glaciela će poći sa tobom, dovoljno je mala da stane pod ogrtač.
– Ali zar se neće otopiti?
– Neće, ovaj ogrtač topla bića održava toplim, hladna hladnim. Bea, Arijan nikud ne ide bez njega, ostavio ga je u tvojoj sobi sa razlogom. Požuri sada i čuvaj se ledenog zmaja.
Bea je želela nešto da pita, ali ju je mala vila povukla za rukav.
– Nemamo mnogo vremena princezo, molim Vas.
Pošle su tihim hodnicima izbegavajući stražu. Na sporednoj kapiji zamka čekao je jednorog. Bea nije mogla odrediti boju koju je imao, menjala se od gotovo prozirne do nebo plave.
– Dobro veče princezo, ja sam Orkan. – predstavio se na Beino zaprepaštenje – Da li ste nekada jahali jednoroga?
– Nisam– odvratila je zbunjeno – ali jesam konja. Vidim da ne postoje uzde, dakle moram se držati za grivu.
– Jeste i držite se čvrsto. Pokušaću da se provučem pored ledenog zmaja. Trebaće nam luda sreća da nas ne primeti.
– Ko je uopšte ledeni zmaj i zašto bi nam naudio?
– On je čuvar kapija zamka. Noću nije dozvoljeno izlaziti. Primeti li nas bićemo zaleđeni njegovim dahom. To čak ni najhladniji stanovnici kraljevstva ne mogu da prežive. Samo princ Arijan ima moć nad njim.
Stresla se na sam pomen prinčevog imena.
– Da li ste dobro gospodarice? – bio je zabrinut Orkan.
– Jesam, bolje da krenemo. – rekla je penjući se.
Snažno je uhvatila grivu i Orkan je poleteo. Tek tada je shvatila šta je Baka Zima rekla o ogrtaču koji je nosila. Hladni severac šibao je oko njih noseći sneg i led koji su joj se zabadali u telo. Na mestima koja su bila pokrivena ogrtačem nije ih osećala. Glaciela se udobno smestila kod Beinog rukava. Odjednom čuli su lepet ogromnih krila iza sebe.
– Oh ne – zacvilela je mala vila – ledeni zmaj nas je primetio.
I zaista,iza njih na mesečini pomaljala se velika senka. Orkan se trudio svim silama da održi rastojanje.
– Sustiže nas! – nastavila je Glaciela – Nećemo ga izbeći!
Šum krila postajao je sve glasniji. Vetar se pojačao.
– Umrećemo. – konstatovala je vila ravnodušno.
Ali umesto da ih zaledi svojim dahom, zmaj prolete pored Orkana ne dodirnuvši ih.
– Šta to radi? – pitala se Bea.
– Izgleda da nam želi preseći put. – Orkan kao da je čuo njene misli.
Zmaj se zaustavi nekoliko stotina metara ispred njih. Stajao je u mestu i mahao krilima.
– Zašto to radi? Zašto nas ne zaledi? Igra li se sa nama? – pitala je Glaciela panično.
– Mislim da nas želi vratiti. Da nas je hteo zaleđene… pa već bi bili zaleđeni. Iza njega je granica Severnog kraljevstva, tamo prestaje vlast zime. Iza nje on neće ići. – zaključio je jednorog.
Bea je posmatrala zmaja na punoj mesečini. Bio je ogroman, boje jutarnjeg zimskog neba. Krljušt mu se presijavala. Ono što ju je privuklo, bile su njegove ledeno plave oči. U njima nije videla zlobu, samo užasnu tugu.
– Sada se čvrsto držite princezo, pokušaću nešto sasvim suludo.
Bea jače stegnu jednorogovu grivu. Orkan skupi svu snagu i krenu na zmaja. Videlo se da je veliki reptil šokiran postupkom. Umesto da ih zaledi svojim dahom, sklonio se sa puta zahuktalom jednorogu, koji u nekoliko skokova preskoči granicu. Nastavio je svoj pomahnitali trk sve dok Severno kraljevstvo nije ostalo daleko iza.
– Gde smo? – pitala je Bea posmatrajući okolinu.
Ispod nje pružale su se kuće, reke i zelene livade. Cvetni mirisi širili su se vazduhom.
– Istočno kraljevstvo  princeze Dejzi. Moramo ga proći, na granici sa južnim kraljevstvom leta nalazi se vatrena planina. – odvratio je Orkan
Bea se divila kraljevstvu proleća. Mirisi su je opili.
– Moraćemo sleteti princezo. – odvratio je Orkan ⧿ Spušta se noć. Mada ovde dan i noć traju gotovo isto, rizično je da letimo po mraku.
⧿ U redu Orkane, ti si vođa puta. – složila se.
Jednorog se polako spuštao.Sleteo je na cvetnu livadu pored šume.
⧿ Gde ćemo prenoćiti? Na livadi?
⧿Ne gospodarice, idemo do kuće mog rođaka Lahora, tamo ćemo dočekati jutro.
Pokazao joj je malo uzvišenje na kojem je stajala kuća. Bila je sa svih strana okružena vrtovima koji su mirisali. Na tremu ih dočeka bledo zeleni jednorog duge grive.
⧿ Uđite ⧿ rekao je razdragano ⧿ moja kuća je i vaša kuća.
Bea se divila ulazeći. Kuća nije bila velika, ali je bila nameštena sa ukusom. Imala je predivnu baštu.
⧿ Vidim princezo da Vam se dopada bašta. ⧿ čula je.
Iza nje je stajao predivni ženski jednorog. Griva joj je bila najsavršenije ljubičaste boje koju je Bea ikada videla.
⧿ Bašta je savršena ⧿ rekla je oduševljeno ⧿ ali ti si božanstvena!
⧿ Hvala Vam i Vi ste predivni. Princ Arijan nije pogrešio što Vas je oženio. Usput kako je moj divni prijatelj?
⧿ Tvoj divni prijatelj… ⧿  gledala je u jednoroga sa blagim nerazumevanjem.
⧿ Arijan. Moja porodica je srećna što ga ima za prijatelja. Zar nas nije spomenuo?
⧿ Ovaj… nije. Znaš, nismo dugo u braku. Imao je dosta obaveza… ⧿ glas joj je pukao.
Osećala je izdajničke suze kako se skupljaju u uglovima očiju.
⧿ Da li ste dobro?
⧿ Da, izvini, mislim da mi je nešto upalo u oko.
Jednorog polako dodirnu njuškom njen dlan. Dlaka je bila meka i nežna. Bea nije odolela da je zagrli. Provlačila je prste kroz dugu grivu, osećajući kako tuga nestaje.
⧿ Ja sam Fortuna ⧿ rekla je ⧿ a Vi ste puni tuge. Zašto? Čini mi se da je Arijan uzrok, ali ne razumem.
⧿ O Fortuna… ⧿ slomila se.
Suze su kvasile raskošnu grivu odajući jednorogu svu tugu njenog srca.
⧿ Draga,isplači se. ⧿ rekla je tiho Fortina ⧿ Ne razumem šta se desilo Arijanu. Nikada nije bio takav.
⧿ Ti… ga poznaješ… drugačijeg? ⧿ isprekidano je jecala Bea.
⧿ Mnogo drugačijeg. Dođi pokazaću ti. Sedi. ⧿ pokazala je rogom na malu klupicu.
Bea posluša. Fortuna prisloni svoj rog na njeno čelo. Zatvorila je oči. Slike su se ređale u njenom umu. Videla je Arijana nasmejanog kako jaše na Lahoru, dok je Fortuna veselo kasala uz njih. Duga kosa vijorila mu  je na vetru. Njegove ruke bez rukavica dodirivale su cveće, koje bi podiglo svoje glavice. Ni jedna biljka ili životinja nisu bile zaleđene. Osmeh je bio isti kakvog ga je pamtila one večeri, kada je mrazom napisao svoje ime na staklu.
⧿ Ja… pamtim ga takvog kada sam bila dete. ⧿ rekla je Bea
⧿ Da to je bila poslednja zima sa snegom u svetu ljudi. ⧿ potvrdila je Fortuna ⧿ I mislim jedan od poslednjih susreta sa Arijanom.
⧿ Ne shvatam, u viziji koju si mi pokazala nije nosio rukavice kada bi dodirnuo živa bića.
⧿ Ne Bea, nije bilo potrebe za tim. Arijan je umeo da se igra pahuljicama u kraljevstvu proleća, ali nikada niko nije povređen.
⧿ Meni je pokazao drugu sliku. ⧿ odvratila je tužno.
⧿ Znam, videla sam i pokušavam da shvatim šta se desilo, ali ne mogu. Jedino što mogu da ti potvrdim Bea, jeste da te on voli. Osećam to, čak i kroz situacije kroz koje si prošla.
⧿ Ali…
⧿ Slušaj me, ja sam satkana od ljubavi. Mogu da je osetim ako je ima i u najhladnijem srcu. Znam da si iscrpljena od čekanja. Molim te, ne tražim da razumeš, samo da ne odustaješ.
⧿ Neću odustati, obećavam ti. ⧿ nasmešila se prvi put posle dugo vremena.
⧿ Mislim da je vreme da se odmoriš. Pokušaj da odspavaš, čeka te dug put do vatrene planine.
Povela ju je kroz kuću do sobe za goste. Bila je prostrana sa ogromnim krevetom na sredini. Fortuna je ostavi samu. Čim je sela na krevet osetila je umor. Samo se spustila na meke pokrivače i zaspala. Tonula je sve dublje u baršunastu tamu iz koje poče da se pomalja bledo svetlo sa muškim likom u sredini.