Nevesta do srede

Deseto poglavlje

Po povratku u Ameriku, Samanta je odmah odjurila u Mesečinu da poseti Džordan. Mučila ju je griža savesti zbog toga što je uživala u Gveninom društvu u Evropi i provodila se sa svojim suprugom, dok je njena sestra bespomoćno ležala ovde. Kad je kročila u njenu sobu, zatekla ju je kako sedi u invalidskim kolicima pogleda usmerenog kroz prozor. Njena plava kosa bila je skupljena običnom gumicom, a ružičasta majica isflekana hranom.

„Zdravo, mila", pozdravila ju je Samanta dok joj je prilazila.

Džordan je samo kratko razvukla usne u osmeh, budući da posle doživljenog moždanog udara i nije mogla drugačije da se osmehne. Oči su joj blago zasijale kad je ugledala sestru. Podigla je zdravu ruku i obavila je oko Samantinog vrata. ,,N... Nedostajala si m... mi", rekla je Džordan zamuckujući.

„I ti meni." Mada je, zapravo, propustila samo jednu posetu, Samanta je znala da je njenoj sestri njeno odsustvo trajalo kao čitava večnost. Nije postojalo mnogo toga što bi njenu mlađu sestru izvuklo iz kreveta. „Jesi li pojela nešto?"

„Jesam", rekla je, mada je Samanta po izrazu njenog lica i pokretima ruke znala da je možda progutala samo dva-tri zalogaja. Otkad je doživela moždani udar, Samanta je naučila da čita signale i govor tela svoje sestre, budući da je Džordanin govor bio veoma usporen i nerazumljiv, pa joj je bilo lakše da protumači njen izraz lica i pokrete.

„Hoćeš li da mi se pridružiš u jelu? Vidi, donela sam mongolsku junetinu iz Zlatnog voka, tvoje omiljeno jelo."

Džordan je iskrivila usta u nešto nalik na osmeh. „Hoću."

„Super." Samanta je otvorila kutiju s hranom i cela prostorija je zamirisala od začina. Pošto je namestila pokretni stočić pred svoju sestru i stavila tanjir s hranom, Samanta joj je postavila viljušku u ruku i zagrabila njome zalogaj hrane. Džordan nije volela da je hrane. Mada joj je hrana često ispadala iz tanjira, ipak je više volela da jede sama, ma koliki svinjac napravila.

„Vide... vide... videla sam", jedva je uspela da izgovori.

„Koga si videla?" Samanta je ubacila u usta zalogaj i tek tada shvatila da čitav dan nije ništa okusila. Blejk i ona su stigli iz Engleske kasno sinoć i odmah legli da spavaju. Prespavali su celo jutro i odmah se razdvojili - Blejk je otišao na posao, a ona u posetu sestri, tako da je preskočila i doručak, i ručak. Sada je uživala u hrani koja se prosto topila u njenim ustima.

Samanta je prestala da jede.

Džordan je klimnula glavom.

Samanta je spustila viljušku pored tanjira i brižno pogledala u svoju sestru. „Dušo, mama je odavno mrtva."

Džordan je skupila usne kao da pokušava nečeg da se priseti. „U noći. Videla sam je u noći."

„Misliš u snu?"

,,Ne", odmahnula je glavom Džordan. „U noći."

Sad se Samanta zbunila. Da li je Džordan možda videla nekog ko liči na njihovu pokojnu majku? Neku novu negovateljicu? Ili je možda sanjala mamu, pa joj se san urezao u sećanje?

,,I ja ponekad mislim na nju."

„Nedostaje mi."

Samanta je spustila ruku na sestrino koleno. ,,I meni "

***

„Moram da otputujem u Njujork", rekao joj je Blejk nedelju dana kasnije.

„Baš sam se pitala kad ćeš početi ponovo da putuješ."

Znala je da Blejk provodi više vremena u svom privatnom avionu nego u svojim kućama. To što je spavao pored nje u kontinuitetu duže od mesec dana bila je privilegija kojoj se nije nadala, niti je mislila da će doveka potrajati.