𝑮𝒓𝒆𝒔̌𝒌𝒂🔚

7

Andrea 

Ovo mi je hvala za to što sam mu spasila život.Trebalo je da ga ostavim da umre ali to se ne uklapa sa zakletvom koju sam položila kada sam diplomirala i kada sam pocela da radim.A želela sam, Bog mi je svedok da sam želela da umre i da se spasim ali dok je moj um razmišljao o tome moje ruke su se same kretale i radili sav posao.

Ignorisala sam njegovo grubo ponašanje i nastavila sam da radim svoj posao.
Dani su se nizali i rana je zarastala ali pomaka nije imalo kada su njegove noge bile u pitanju. Iz dana u dan je bio sve gori i gori.Nisam mogla da ga slušam ni da ga gledam.Vikao je,napadao me da sam ga ja dovela u ovo stanje,terao me iz sobe a onda zvao da se vratim.

Strpljenja je bilo sve manje a živci su mi se držale na koncu.U pitanju je bio samo trenutak kada cu puci i oterati ga do đavola.

- Ti si mi ovo namerno uradila zar ne?- pitao je po stoti put

- Nisam ništa uradila treba da ustaneš i da se potrudiš malo a ne samo da prebacuješ krivicu na  mene zbog stanje u kom si se našao- uzvratim

- Pazi kako se izražavaš- prostrelji me pogledom.

- Necu da pazim dosta mi je više ovog sranja.Hajde ubi me pa da bude lakše i tebi i meni!- proderem se

- Nikada nisam digao ruku na ženu a kamo li ubio- prosikta

- Zašto onda radiš sve ovo?Zašto me muciš?Ništa ti nisam uradila?-previše mi se nakupilo pa sam se raspala.

- Samo želim da stanem na noge ovo stanje me ubija.

- Onda surađuj i onako si mi uradio pakao od zivota ne otežavaj mi  još više.

Okrenuo je glavu i tesko uzdahnuo.
Strgao je caršav sa nogama i dao mi znak da priđem.

Sve vreme smo u kuci.Tu sam ga operisala jer su imali vlastite aparate i operacionu salu.Diego je doneo opremu za vežbe i postavio je u sobi ali do danas je odbijao da vežba.

- Da pocnemo - rekao je odlucno kada sam prišla.

Bio je težak ali uspela sam da ga podignem.Stao je između šipke i uhvatio se rukama za njih.Jedan korak i bum. Pao je na pod.Prišla sam mu i uhvatila sam ga oko struka da ga podignem. Susrela sam se sa njegovim pogledom.Izgubila sam se u njegovim ocima sve dok on nije okrenuo glavu u stranu.
Podigla sam ga a on je opet pao.Niko nije rekao da ce da bude lako.

Svaki dan sam mu radila masažu na nogama i kicmu ne bi li mu olakšala. Svaki dan sam ga podizala uvek kada je padao.Svaki put kada sam ga dotakla kao da sam se opekla.

Od tog dana se promenio.U njegovim ocima pune tame videla sam svetlo.Zapravo neznam možda sam umislila ili sam samo želela da vidim nešto lepo u njemu.

"Nije on loš čovek iako na prvi pogled izgleda zastrašujuce. U duši je jedno izgubljeno dete željno ljubavi" -prisecala sam se Diegovih reci uvek kada pogledam u njegove oci.
Ispricao mi je jednom dok smo sedeli na terasi kasno u noc neke stvari o njegovom životu. Sa jedne strane bio mi je žao za njega a sa druge strane sam žalila samu sebe.

Prošlo je vec mesec dana kako sam ovde.Svaki dan mi Diego podnese izveštaj o ocevom stanju ali sve je gore i gore.Ne nadam se više nicemu.I da sam pored njega ništa ne bi mogla da promenim jer je krio svoju bolest od mene i ja sam kasno saznala za to.

Jednom kada sam ga pitala zašto mi nije rekao na vreme rekao mi je da je to uradio da bi što pre otišao kod mame.

" Ti si sada vec odrasla dušo a ja sam je se jako uželeo.Davno bi otišao kod nje da nisi ti bila tu.Sada ti više nisam potreban jer možeš sama da brineš o sebi.Ti si jaka Andrea i nemoj da tuguješ zbog mene ja sam svoje proživeo a za tebe život tek dolazi.Nece uvek da bude lako ali nikada nemoj da posustaješ."

To su bile zadnje reci koje mi je rekao pre nego što sam došla ovde.To je bilo njegovo opraštanje kao da je znao da se više necemo videti.

- Hajde Lorenco ustani- kažem kada uđem u njegovu sobu.

- Ne mogu više- kaže pomirljivo

- Zašto?- pitam zbunjeno

- Umoran sam,jako sam umoran.

- Zar toliko malo vere imaš u sebe?Ko bi rekao da je Lorenco Mancini toliki slabic- kažem dok ga gledam u oci.

- Ja nisam slabic!- prodere se

- Ali jesi eto vidiš odustao si na prvu prepreku.Problem nije u tvojim nogama vec u tvojoj glavi- kažem prkosno a on podivja.

- Nemožeš tako da pricaš samnom seti se ko se nalazi ispred tebe!- ustane nervozno.

- Znam ko se nalazi ispred mene- uzvratim dok ga u neverici gledam kako šeta po sobi.

- Ocigledno si zaboravila cim si toliko odvezla jezik. Hajde da odradimo tu vežbu vec jednom- prica još uvek nesvestan da hoda.

- Hajde stani na svoje mesto - stane i uhvati se za šipke i hoda covek bez problema.

- Jel se ti to sve vreme igraš samnom!?- pitam ga nervozno

- Neznam o cemu pricaš- kaže i nastavi da hoda

- Ti nisi normalan - uzviknem i napustim sobu.

- Šta se događa zasto vicete opet?- pita me uspaniceni Diego kada se nađemo u hodniku

Pokazem mu pogledom na vrata i on uđe unutra.

- Brate ti hodas!- kaze iznenadjeno

- Hodam brate vidi - čujem Lorencov glas.Napokon je ukapirao da hoda.

- Ali jutros nisi hodao?

Okrenem se i odem u svoju sobu.

Pod hitno mi treba tuš i san.

Istuširam se i sredim a onda legnem u krevet i zaspim.Napokon mogu da se naspavam kako treba.Mislim da se necu buditi tri dana.

- Diego da nije bolesna nije normalno što spava toliko dugo?

- Ali doktor je rekao da nije i da je sve u redu.

- A ipak da je probudiš?

-Šta tražite tu?- ustanem nezvozna jer nemogu da se naspavam kao covek.

- Samo smo želeli da te probudimo- kaže Lorenco.

- Zašto bi me budili? Jesam li budila ja tebe kada si spavao tri dana?Jesam li ušla nekad u vaše sobe bez kucanja?Marš napolje!

- Doktorka prelaziš granicu- opomene me pretecim glasom.

- Šta ceš da mi uradiš?- pitam hrabro

- Još uvek nisam smislio kaznu ali samo da znaš da taj šamar nisam zaboravio i da ceš mi platiti zbog toga- kaže grubo.

Vratio se gazda u punom sjaju. Eh Andrea glupaco ruke ti otpale što si ga spasila.

- Sjajno onda idi i smišljaj kaznu a mene ostavi da se naspavam.

Okrenem se i prekrijem svoju glavu sa prekrivacem i opet utenem u san.

Dosta mi je ali zaista mi je dosta.Necu mu dopustiti da leci svoje frustracje na mene.

Hvala vam na citanju ♥️😘