𝒟ℴ ℒ𝓊𝒹𝒾𝓁𝒶 🔚

11

Sidni

Prošle su dve nedelje od nemilog događaja. Vratila sam se na posao ali ništa više nije bilo isto. Sa Stivenom sam se sretala samo u prolazu jer me je on izbegavao. Znam da oseca krivicu ali on nije kriv zbog toga što se dogodilo. Sudbina ,to je ono što svaki put kažem samoj sebi kada se setim šta sam proživela.

Majkala su zadržali u psihijatrisku bolnicu jer su doktori nakon sva ispitivanja ustanovili da je lud. To je jako surovo. Cela porodica je bila skrhana a njihova majka je opet završila u bolnici. Sada razumem zašto su postali toliko povuceni ljudi jer i ja nakon svega ne želim nikog pored sebe. Na svu srecu moji nisu saznali šta se dogodilo i bilo mi je lakše jer nisam želela da brinu.

- Kako si mogla da uradiš takvo nešto na svoju ruku!?- prodere se Stiven cim otvori vrata od mog ureda.

- Šta to?- nije mi jasno šta sam uradila.

- U sado- mazo klub zaista Sidni? Gde ti je bila pamet kada si se upustila u to sranje?!- pita u neverici. Ah Ina zar si morala da mu ispricaš?

- A to bilo pa prošlo Stiv pusti. To je bio neuspeli pokušaj istraživanja- probam da se našalim ali nije mi uspelo.

- Zašto si dovela sebe u opasnost ?

- Tada nisam razmišljala o posledicama- priznam

- Si...

- U redu je Stiv pusti sad to reci mi kako si?

- Loše. Jako mi je žao zbog svega kroz šta si prošla zbog mog brata. Necu da ga pravdam jer ni sam neznam šta mu se dogodilo. U jednom trenutku se samo promenio. Mislio sam da je poceo da se drogira jer njegovo ponašanje se iz dana u dan pogoršavalo a na kraju se ispostavilo da je nešto sasvim drugo u pitanju- uzdahne umorno.

- Kako je on?- pitam jer me zaista zanima. Stavila sam svoja osecanja pod kontrolu jer uzimam sedative svakoga dana. Znam da nije u redu ali drugacije nemogu da funkcionišem ali nemogu da se suprotstavim želji da saznam kako je jer me njegove zadnje reci proganjaju.

- Loše,iz dana u dan je sve gore. Stalno vice da ga boli,da prestanu,da ga ostave na miru...neznam šta da radim- vidim mu suze u ocima.

I meni je to isto pricao i to me je zbunjivalo jako.

- Želim da ga vidim- ispalim bez razmišljanja.

- Nema šanse,neceš prolaziti opet kroz pakao.

- Molim te Stiv imam potrebu za tim.

Gleda me par trenutaka i vidi i sam da sam rešena i da necu odustati zato klimne glavom.

- Ali ja idem sa tobom- ustane a ja krenem za njim. Moram da saznam šta se zaista dešava sa njim jer u suprotnom cu uskoro i ja da završim kod njega.

Ulazim u sobu a zamnom ulazi i Stiven. Vezan je za krevetom i nemože da se pomeri niti da ustane. Napravim par koraka napred i nađem se pored kreveta. Oci su mu zatvorene i izgleda kao da je sve u redu sa njim. Ruka sama krene ka njemu ali povucem se natrag kada on otvori oci. Gleda me ali kao da me ne vidi. Pogled mu e dalek i nedređen.

- Boli me...reci im da me puste na miru...

- Majk- pozovem ga

- Nemogu više da izdržim.

Toliko je nakljukan sa lekovima da je skroz pogubljen ali ja vidim istinu i njegove reci. Njega zaista nešto boli vidim mu u pogledu ali ja neznam šta je to. Pogledam u Stivena a on obriše suze.

Postoji samo jedna osoba koja može da sazna šta se sa njim dešava. Izvucem telefon iz torbu i okrenem broj.

- Tata trebaš mi.

- Dolazim- samo jednu rec dobijem kao odgovor i to mi je dovoljno.

- Zašto si ga pozvala?- pita Stiven zbunjeno.

- Jer želim da saznam šta ga boli- "jer sam i ja tu bol osetatila "nastavim u sebi bez iko da me cuje.

Ja sam definitivno za ovu ustanovu i pre ili kasnije završicu ovde ali moram da vidim prvo dali su moje sumnje opravdane.

Moj otac je za par sati stigao. Stojimo svo troje u sobi i gledamo Majkala kako ima napad. Urlici su mu toliko glasni da se zidovi tresu.

- Šta tacno želite od mene?- pita nas otac dok gleda u Stivena i u mene.

- Ja želim da vidiš šta se nalazi u njegovoj glavi- ispalim.

- Dušo on ima dijagnozu.

- Koja je ustanovjena samo zbog njegovog ponašanja. Želim da mu proveriš glavu tata ucini mi to molim te.

- U redu ako se njegova porodica slaže sa tim uradicu snimanje.

Stiven je dao saglasnost i moj otac je otišao u bolnicu da preda svoju dozvolu za rad da bi uradio pregled.

Tri sata kasnije sedeli smo u bolnickom hodniku i cekali da se pregled završi. Tu smo bili samo Stiven,Ina i ja. Njegovi roditelji su oboje bili smešteni na drugom spratu i Stiven nije želeo da ih uznemirava.

Vidm kako otac izlazi iz sale a doktori za njim guraju krevet na kom leži Majkal. Znam da postoji nešto a izraz lica koji ima moj otac mi to potvrduje.

- Sedite- pokaže na stolice i osecam da to što sledi nije dobro.

- Jeste li otkrili nešto?- pita Stiven

- Nažalost jesam. Sidni je bila u pravu kada je rekla da postoji nešto. Kamo srece da smo ranije otkrili.

- Šta ste otkrili? - pita Ina sa strepnjom dok drži Stivena za ruku.

- Tumur...veliki tumur između mali i veliki mozak. Star je nekoliko meseci ali se prebrzo razvija. Tumur pritisce na mozak i tera ga na ludilo. To nije u njegovoj moci i on nemože da kontroliše svoje ponašanje.

- Dali postoji operacija ? - pita Stiven pun nade.

- Postoji ali šanse da preživi su jedva jedan posto a cak i da preživi onda je mogucnost da padne u komi devedeset i devet posto. Žao mi je - kaže moj otac na posletku.

- Koliko mu je vremena preostalo?- upitam sada ja dok mi glas podrhtava od straha.

- Manje od mesec dana- odgovori spremno.

U ovom trenutku razmišljam i neznam dali je bila bolja dijagnoza da je lud ili ova koja nam je moj otac upravo saopštio. Iskreno sam se nadala da ce prva dijagnoza da bude pogrešna ali ovu drugu nisam ni najmanje ocekivala. Ovo je previše i ja ovo nemogu da podnesem. On nesme da umre ...njemu nesme ništa da se dogodi...

Hvala vam na citanju ♥️