𝒟ℴ ℒ𝓊𝒹𝒾𝓁𝒶 🔚

19

Majkal

Dali sam ja zaista bio takav monstrum? Glava mi je pucala zbog bol koji se povecavao na putu do stana. Vid mi je postao mutan i imao sam osecaj kao da umirem. Sa ulazak u stan zapuhnuo me je bran secanja.

"Ona kako me u suzama moli da je pustim,ja koji vicem i udaram u zid,moje ruke oko njenog vrata kako je davim, nas dvoje zajedno u krevetu..."

-Aaaaaaa- lupim šakom o zid u naletu besa. Ne nije moguce da sam bio takav to je samo zbog njene reci i zbog pricu koju je ispricala. Ona laže ja nisam takav covek,ja nikada ne bi uradio takvo nešto ,ja nikada ne bi podigao ruku na ženu...

Skliznem niz zid i uhvatim se za glavu. Na svako novo secanje po jedan udarac. Uši su pocele da mi zuje od prevelike kolicine informacija. Bilo je previše,svega mi je bilo previše.

"Nas dvoje u nekoj mracnoj sobi, ona na koljenima dok se zabijam u njena usta,kako joj pretim da cu da ubijem i sebe i nju ukoliko me ostavi..."

"Bože dragi u šta sam se pretvorio? Kakav sam monstrum bio kada sam joj sve te stvari uradio?"

- Majk pogledaj me dođavola dozovi se pameti- osetim stisak na ramo i okrenem se ka tom glasu.

- Ja sam monstrum

- Majk ti to nisi radio namerno ...

- Setio sam se Stiv ,svega sam se setio.Kako sam mogao da ucinim toliko gnusne stvari jednoj nevinoj devojci?

- Niko nije znao da si bolestan. Kada si izašao iz zatvora bio si potpuno drugaciji. Nisi hteo niko u svoju blizinu pa cak ni mene ,ni mamu i tatu. Sve si nas oterao. Poceo sam da mislim da se drogiraš. Jedne noci u jednom hotelu si pretukao recepcionera i tada sam te odneo da živiš sa nama. Mesec dana kasnije nestao si. Tri dana sam te tražio a zbunivalo me je i to što ni Sidni nije bila dostupna. Taj dan kada si nestao Sidni je bila kod nas i sreli ste se. Niko nije znao da se poznajete od ranije pa nismo ni sumjali da ste zajedno. Nakon dva dana komšije iz zgrade su mi javili da iz tvog stana dolazi velika buka. Znao sam da moram da preuzmem nešto u vezi tebe jer nisi bio pri sebi i pozvao sam doktora. Došli smo i pošto ti nisi hteo da otvoriš razbio sam vrata. Tada je nastala ona rupa u zid. Hteo si da se ubiješ Majk,to prokletstvo te je teralo da se ubiješ...Zatvorili smo te u ludnici- podignem glavu i vidim mu kajanje i suze u ocima.

- Nismo znali i nikada ne bi saznali za bolest da nije bila Sidni. Ona je samnom došla u kliniku da te poseti. Ti si ležao vezan i pod sedativima i samo si ponavjao da te boli i da želiš da ta bol prestane. Ona je posumjala da se radi o nešto sasvim drugo,ona je insistirala da ti urade preglede,ona je potpisala odobrenje za operaciju jer niko od nas nije imao hrabrosti.....

- Dostaaaaaa! Dostaaaa! Prestani da pricaš.

- Želeo si da znaš- slegne ramenima.

- Želim da budem sam,želim da me ostavite da svarim ovo. Svega je previše brate treba mi vremena da dođem sebi - zamolim ga tiše.

- U redu ostavicu te ali kada budeš bio bolje zovi me ima još mnogo stvari koje neznaš- znacajno me pogleda.

" Šta može još da bude? Zar postoje i gore stvari od ovoga?"

Klimnem glavom da bi što pre otišao jer trenutno ne želim nikog pored sebe. Ja se trenutno gadim sam sebi zbog stvari koje sam uradio.

Prošao je dan,dva ,tri...kasnije je prošla nedelja i prestao sam da brojim. Kada sam pogledao na telefon jedno jutro bilo je dvadeseti novembar a to je znacilo da je prošlo dvadeset dana od dana kada sam sve saznao. Dan za danom u glavi su mi navirala nova secanja i sve mi je bilo gore. Poželeo sam da imam moc i da zaustavim secanja. Ne to definitivno nisam bio ja. Ja takvo nešto ne bi uradio ni onoj koja me izdala iako je zasluživala i mnogo gore stvari. Ta devojka je bila cista i nevina i samo se našla u pogrešno vreme na pogrešno mesto a ja sam joj uništio život. Ej nakon svega sam je naterao da se uda za mene. Zar ni trunke pameti ni razuma nisam imao tada?

Dvadeset i prvog dana sam doneo odluku. Ustao sam i obukao sam se a onda sam izašao iz stana. Osecao sam se kako da ne pripadam ovde. Bilo me je stid i nisam mogao nikog da pogledam u oci. Izbegavao sam moju porodicu koliko sam mogao i u ovih dana culi smo se samo telefonom par puta.

Stao sam ispred zgrade i udahnuo duboko. Ovo je ispravna odluka jer ona ne zaslužuje ovo mucenje. Ona zaslužuje da bude srecna nakon svega a moja blizina bi je stalno potsecala na to što sam joj uradio.

Ona mi nije ispricala ni upola od stvari koje sam uradio. Ona je ulepšala pricu i izostavila sve grozote da bi me poštedela ali kada mi se pamcenje vratilo i kada su se stvari posložile saznao sam kakav sam joj pakao napravio,shvatio sam da ovome moram da stavim kraj da bi ona mogla da nastavi svoj život.

"Tako je ovo je ispravna odluka"- sa tu misao zakoracao sam unutra.

Hvala vam na citanju ♥️😘