Zatajen ( III Deo serijala Zarobljena)

1. Krov sveta

Rtanj je neopisivo moćan. To su shvatili nakon načinjenog prvog koraka na njegovom tlu. Njegovi obronci behu kao sečivo oštri, a pašnjaci prostrani dokle pogled seže. Rtanj nije imao mnogo šume koje bi ih zaklonile od neumornog sunca. Suvo, oštro i preko beše to zatajeno mesto, ali uprkos tome trava i tanano bilje nicaše na svaki pedalj zemlje. Stabljike su se pomaljale čak i iz kamena. Evanđelija je znala da toj travi voda ne treba. Energija koja u talasima izbija je ta koja napaja njihovo korenje.

Osvrnu se ka svojim pratiocima i sa krivicom osmotri njihove likove. Njen Filip, njena ljubav, umni čarobnjak i njen najčvršći oslonac beše vidno iscrpljen. Mokrom krpom je vlažio već orošeno čelo. Milica, Kristina i Vladimir ne behu ništa bolje. Niz obraze su im se slivale kapljice znoja. Grčevito su držali poluprazne flaše, vodeći računa o tome da štede vodu. Pijuckali su u malim gutljajima, a najradije bi svu tekućinu sručili u ždrelo. Rtanj je crpeo svu vlagu iz njihovih tela. Mrtva devojka je koračala pognute glave. Nije osećala ni umor ni žeđ. Nijedna kap znoja nije skliznula niz njenu belu kožu. Krivica je, kao i uvek bila njen verni saputnik kao i osećaj da su mnoge stvari koje su prevalili preko glave i one koje slede, pokazatelj da se njena priroda razlikuje od njihove. Sve što im se dešavalo i što im se dešava, oduvek je ukazivalo na to. Ona nije kao oni i to će zauvek ostati jedina istina i pored činjenice da ne bi opstala da nije bilo njihove upornosti, snage  i te magije unutar njih. Upravo zbog te razlike mora da ide. Priseti se svog usnulog tela u kovčegu kod kuće i ponovo se okrenu ka ostalima i zavrte glavom. Rtanj je cedio svaku slabost iz živih tela njenih pratilaca. Iz Evanđelije nije imao šta da iscedi.

No, i ona je osećala energiju koja izbija iz te sušne zemlje. Osećala je damare planine pod sobom. Rtanj je pulsirao. Ne, on nije obična planina. On je živ. Evanđelija je šarala očima boje topljenog zlata po uskim stazama kojima su koračali. Podignu glavu i uperi zenice u piramidalni vrh. Rtanj nije planina. On je zapravo piramida savršenih ivica kao da ga je gradila ljudska ruka. Njihovo odredište beše krov piramide. Pretpostavili su da je energija tamo najveća jer bi sve energetske linije tamo morale da se završavaju. Na vrhu, uoči Ivanjdana mora biti raskovnika. Plan im je bio da prouče staze kojim bi najlakše mogli da se popnu do njega. Da pitaju nekoga za pomoć nisu mogli, jer svako radoznalo oko bi bilo suvišno. Bili su prepušteni sami sebi, a mogućnost da zalutaju je bila ogromna.

- Hajde da odmorimo - reče mrtva devojka grabeći ka utešnoj hladovini topole.

- Misliš da odmorite - reče šaljivo Filip, ćušnuvši je. Disao je duboko. Rtanj ga je već samleo. - Ti bi mogla danonoćno da lutaš i da ne osetiš ni trun zamora. Da smo svi kao ti, makar na jedan dan - uzdahnu čežnjivo. - Ne osećati zamor je blagoslov.

- Jedini blagoslov nasuprot mnogim stvarima koje su kod mene grozne - promrlja Evanđelija prateći pogledom ostale kako se spuštaju.

- Kod tebe nema ničega groznog sem tvoje prošlosti za koju nisi kriva. Ti si savršenstvo i nemoj više tako o sebi da govoriš - prošapta Filip, vrteći njen pramen kose oko svog prsta. Evanđelija mu se nežno nasmeši.

Od kada je umalo izgubio u ukletoj šumi, nije mogao da skloni pogled sa nje. Kao da će ruke utvare svakog trena izroniti iz zemlje da ih ponovo zgrabe. Užasne stvari, one koje izazivaju jezu u srži kostiju su se u nemilosrdnom letu svalile na njihova pleća. Još nije sasvim primio ka znanju kroz šta su prošli. Porazili su zlo, ali je strah ostao unutar njegovog uma. Budio se noću ulepljen znojem zbog snova u kojima su ga grabile tamne kandže dok Evanđelija nestaje iz njegovog vidokruga obavijena crnom izmaglicom. Biće mu, kao i svima njima, potrebno vreme da potisne zla sećanja. Prođe prstima kroz njenu rasutu kosu. Da je ona tada otišla, otišla bi i njegova duša za njom. Možda bi ostao živ, ali uistinu bi bio mrtav. Da je ona otišla onog dana tamo gde sunce nikada ne sija, tog istog dana bi umro on.