Zatajen ( III Deo serijala Zarobljena)

8. Vatra

Leđa joj grebuckaše kora svetog hrasta dok je skoro pola časa sedela ispod njegove široke krošnje. Opojan hlad koje je drvo pružalo joj je milovao lice osvežavajući ga od vreline i suvog vazduha Rtnja. Tok njenih nemirnih misli prekidaše uporno zujanje pčele kraj njenog uha. Nije je terala jer se nje nije ni bojala. Od sebe nije želela da udaljava bilo šta što sadrži život, pokret i let.

Evanđelijini pratioci su spavali, umor je slomio njihova tela i predao ih dužem snu. Mrtva devojka se iskrala iz kuće vrativši se zapisu ne bi li pronašla bilo kakvu utehu. Više nego ikada želela je da utone u san, u to stanje duše najbliže smrti. U snovima nema opsedajućih misli i nema bola. San je kratko oslobađanje tereta koje tovari java. Nedostatak sna je smatrala kao jednom od svojih brojnih kazni zbog pogrešnog izbora. Bila je vekovima prepuštena na milost i nemilost sebi bez mogućnosti predaha.

Neprestano je jagodicama prstiju prelazila preko urezanog krsta. Kožu su joj bockale oštre ivice kore ali ti mali bolovi su joj pružali osećaj zadovoljstva. Tu je pripijena uz krst. Tu je ispod svete krošnje. Tu je gde je sigurna. Preteća zla će ostaviti za teret sutrašnjeg dana. Kao što Sveto pismo govori ,, dosta je svakom danu zla svojega."
Možda će neko sutra umreti zbog nje a ona neće moći to da zaustavi. To je boli ali pokušava da te misli suzbije i da podseti sebe na to da su danas svi u sigurnim rukama.

Odmaknu ruke od drveta kad začu korake, jednog sićušnog trena beše ubeđena da je to njen Filip pošao da je traži a onda je po hodu shvatila da to nije on. Koraci ne behu brzi i stabilni kao u njene ljubavi već naprotiv spori i hromi. Opazi senu od lepršanja tkanine i brzo se podignu na noge. Našla se licem u lice sa seoskim sveštenikom. Evanđelija zamucnu pokušavši nešto pametno da kaže ali usta joj ostadoše vezana dok je posmatrala starca kako mirno seda na jedno od izbočenih korenova hrasta.

- P...pomaže Bog - promumla dok se nameštala u položaj voljnog bekstva.

- Bog ti pomogao devojko - odgovori pop.

Evanđelija je kršila ruke od stida. Od svoje smrti je zazirala od sveštenstva jer je nekako osećala da oni znaju šta je, kao i da znaju sve njene grehe koje je počinila. Mrtva devojka još jednom klimnu nesigurno glavom i zakorači da krene.

- Mnogo je više veriga koje te vežu za zemlju nego što misliš - do nje se probi jasan glas.

Stopalo joj je drhtalo iznad tla. Osećala je da gubi u potpunosti oslonac: - Znam - naposletku izreče još uvek okrenuta od starca. Nije smela da mu uzvrati pogled.

- Sumnjaš ali zasigurno ne znaš. Da bi se oslobodila neophodno je da se setiš - tih ton sveštenika ju je stegao, počela je da drhti.

- Čega...- naglo se okrenu ka hrastu ali ispod krošnje ne beše ničega.

****

Plameni jezičci su treperili bacajući iskre u nebo iznad Ilina. Seljani su se kao i svake godine za Trojice uveče skupljali pored vatre velikodušno deleći preostalu hranu i piće. Crveni i zlatni odsjaji plesaše po Evanđelijinom licu oduzimajući joj svojstveno bledilo. Toplota je grlila njeno biće podsećajući je na davna vremena kada je vrelina bila i sama. Da bi se oslobodila neophodno je da setiš. Glas sveštenika je nije ostavljao na miru, šarala je pogledom ne bi li ga uočila možda među žiteljima ali njega uopšte ne beše. Čega da se setim? Od kada je umrla njen um beše pretrpan sećanjima. I sama je postala skup sećanja. Koju nit iz tog ogromnog klupka da izvuče?

- Endži...- na njeno uho doleprša šapat njene ljubavi -...zamišljena si i nemoj mi reći da brineš.

- Ako bih rekla da ne brinem to bi bila laž.

- Znaš da su tvoje brige uzaludne, kao i uvek - Filip kažiprstom podignu njenu bradu.

- Ljudi brinu iako je uzalud. Briga je osnovno svojstvo svih osećaja koje čovek poseduje. Sutra će možda neko umreti zbog mene - Evanđelija povuče kolena ka sebi. Vatra je gorela u njenim zenicama.