Zatajen ( III Deo serijala Zarobljena)

9. Strah

Nežan dodir hladne ruke koja je mirisala na borovinu je probudila Kristinu iz ionako lakog sna, mešavine svesnog razmišljanja o onome što želi da potisne i magnovenja. Zatrepta teško pokušavajući da veoma poznat i mio miris poveže sa osobom koja je budi.

- Vreme je...- do nje dopre tih Evanđelijin glas.

Pored nje se začu šuštanje posteljine i mrmljanje tek probuđene Milice. Kristina je očajnički želela da se ovaj posednji tren ležanja u krevetu zaledi, bilo joj je potrebno vreme da složi svoje haotične misli. Samo neka potraje što duže ovaj čas. Zora neka malo zastane sa svanućem. Možda joj je ova i poslednja.

Evanđelija je žurno navlačila odeću i ranac na sebe. Devojka oštrih noktiju prođe prstima kroz tamnu kosu rastresavši je. Krajem oka osmotri Milicu koja je još uvek sedela zagnjurene glave u dlanove.

- Hajde, džaba ti je odlažeš ustajanje - gurnu je.

- Pokušavam da ne mislim na to kuda idemo - promrmlja ona, tromo skliznuvši sa kreveta.

Evanđelija se namršti ali ništa ne reče. Beše potpuno spremna. Više od svega bi želela da oni ne idu za njom ali i zna da niko, uprkos velikom strahu, iz ponosa ne bi odustao.

Kristina priđe prozoru, napolju je bila pomrčina a daleko ka istoku iza vrha Rtnja je bojažljivo provirivala zora. Petao još uvek nije zakukurikao i sama pomisao da će morati pre tog spasonosnog zvuka da se nađu iza kapije sela, je punila njene kosti jezom. Čkiljila je ka dvorištu, pokušavajući da uoči makar ijedan pokret koji bi je uverio da su momci sa Đorđem izašli iz kuće. Iskreno, svo ovo šunjanje je smatrala besmislenim. Radili su ovo samo da bi izbegli ispitivanja seljana i njihovih domaćina. Kao da u Ilinu pravo na to da se zadrži nešto za sebe i pravo samostalne odluke, ne postoji. U potpunosti je razumela Đorđevu želju za begom iz tog zabačenog mesta.

- Malo je visoko...- promrmlja Evanđelija osmatrajući oko desetak stopa udaljenu zemlju.

Devojka oštrih noktiju ne odgovori. Nagnu glavu kroz prozor uočivši jedva vidljive sene koje se pomaljaše na uglu kuće gde je lampa bacala svoju svetlost: - Oni su izašli, moramo brzo i mi - reče.

- Razmišljala sam o tome da se prvo nas dve izvučemo, a onda da prihvatimo Milicu jer je najniža od nas - Evanđelija je već prebacivala nogu preko okna.

- Stani! - zadrža je Kristina. - Ja ću prva.

- Ne, nećeš. Visoko je i povredićeš se pri padu. Meni neće biti ništa. Idem prva da bih vas dočekala - njene zlatne oči kao žeravice se uperiše ka devojci naspram nje. Taj pogled beše odlučan i probadajući. Kristina zadrhta ni sama ne znajući zbog čega.

Mrtva devojka skoči. Pokušala je da se dočeka na noge ali to je uradila nevešto, jedna noga joj skliznu u stranu i dočeka se četvoronoške pri čemu oguli kožu na zglobovima i što je još gore njen pad je proizveo zvuk.

- Tišeeee! - siktala je Kristina odozgo šapatom.

- Hajde! Brzo! I Milica mora da izađe! - skoro bez glasa Evanđelija dobaci devojci na visini pružajući ruke.

Kristina se osvrnu ka skupljenoj Milici iza nje: - Nakon mene izleći odmah! Evanđelija je napravila dole džumbus.

Riđokosa hitro klimnu glavom a onda začu zvuk krckanja i koračanja: - O ne! Probudili su se! - zacvile.

Kristina se baci kroz prozor hitro poput mačke, nisu joj ni bile potrebne Evanđelijine ruke koje je i nisu prihvatile jer je mrtva devojka omašila tačku njenog pada. Devojka oštrih noktiju se gipko dočeka na noge. Gležnjevi su je zaboleli od sile doskoka ali njen manevar ne izazva ni treperenje vazduha. Evanđelija je osmatrala zadivljeno otvorenih usana.