Zatajen ( III Deo serijala Zarobljena)

7. Zapis

Iako je odveć svanulo, koračali su brzo kao da ih neko neprestano goni. Krici i dečiji plač nisu izbijali iz njihovih umova. Stalno se osvrtaše u strahu oko sebe. Evanđelija je pomno šarala pogledom po svojim saputnicima i činilo bi joj se da kada bi samo na tren sklonila pogled, da bi neko od njih ponovo nestao u Crnoj reci. Rtanj je surovi gospodar a oni su njegovi sužnji, vrlo često i plen i to joj nije davalo ni malo mira.

Poprilično su se udaljili od Darinkine stene. Grupica je ćutala, samo su se prostirali zvuci njihovih koraka dopunjeni žuborom reke. Evanđelija po ko zna koji put tog jutra osmotri njihova bleda i iscrpljena lica zagrizavši usne od krivice koja je kao utvara u stopu prati.

- Sedimo malo i odmorimo se - prekinu mučnu tišinu. - Morate nešto da pojedete, ništa od juče po podne niste stavili u usta!

Družina je uprkos njenim rečima i dalje koračala. Lazar razvi mapu koju im je Borivoje skicirao i uspori hod. Filip mršteći se pređe pogledom po predelu kojim su prolazili.

- Ne ovde Endži - promrmlja i ubrza korak.

- Ne govorim ovo zbog moje žurbe... - nadoveza se Lazar - ...ali po nacrtu još malo pa izlazimo iz ovog klanca. Iskreno ne dopada mi se ovde toliko da bismo tu odmarali.

Svi su klimnuli odobravajuće glavom. Put kojim su išli je bio oivičen stenama. Mračan i hladan beše klanac Timoka uprkos suncu i vedrom nebu iznad njih. Putnici su imali osećaj da sunce novog jutra do njih ne dopire i da ih svakoga časa Crna reka može zgrabiti u čelično naručje ako ne budu bili dovoljno brzi da ga pređu. Hodajući pogledom su stremili ka visinama čeznuvši da se napokon nađu na površini i što dalje od vlage reke.

- U redu, samo sam zabrinuta za vas - tiho reče Evanđelija priznajući sebi da i njoj ovo mesto ne deluje najsigurnije.

- Nešto nikako ne mogu da shvatim! - prasnu odjednom Filip pri čemu svi poskočiše. - Kako je onaj čovek mogao da pređe ovakav put motociklom! To je nemoguće!

- Ali Filipe...- nežan Miličin glas prekinu njegov žestok -...rekao je da ne prelazi celi put do Vrela vozilom, već da jedan deo mora preći pešaka.

- Koji pitam se? - bio neumoljiv mladić čarobnjak. - Od Darinkine stene nijedan deo puta nije ni za običan bicikl. Vidite i sami da je teren krajnje nepristupačan, jedva ga i peške prelazimo.

- Želiš da kažeš da nas je slagao? - zatrepta Evanđelija.

- Daj mi skicu, Lazare - Filip mahnu rukom. Njegovo lice se još više namršti pri prelasku zenica po grubo olovkom povučenim linijama na hartiji. - Pretpostavljam da smo stigli do Crnorečja i da je to ovo mesto kojim prolazimo.

- Jeste - reče Lazar.

- Nakon njega nailazimo na selo Ilino, i kad prođemo to selo mi smo takoreći u Vrelu.

- Mapa tako kaže - Lazar prekrsti ruke. Srce mu je tuklo u grudima. Nije mogao da se ne složi sa Filipom. Nešto sa ovim putem nije bilo u redu i sa svakim korakom napred je sve više sumnjao. Nikako se staza kojom idu ne uklapa u Borivojevu priču.

- E pa ja ne kažem! - mladić čarobnjak pocepa papir na komadiće.

- Filipe! - uzviknuše devojke zaprepašćenjo.

- Skot nas je slagao! Kako ne shvatate!? Nemoguće je da je bilo kuda ovom putanjom išao motociklom! Zar zaista verujete da je vozio ovim klancem kojim sada prolazimo!? - zverao po njihovim nemim licima. - Slagao je!

- Možda nije, možda smo mi zalutali - Vladimir pljunu na zemlju. Vlaga i memljivost su mu skupljali usta. Gadilo mu se sve. Želeo je da se što pre udalji od Crne reke.