Zatajen ( III Deo serijala Zarobljena)

5. Zarobljene

Crna reka ih je vodila u skrovite i zabačene predele. Iza njih je odavno ostala graja Krivog Vira. U Evanđelijinim zenicama se ogledaše crvenilo sunca koje je tonulo sve dublje. Kao i uvek senka straha je prešla preko njenog lica. Ne tako davno je usplahireno hitala u zaklon svetinja ne bi li se zaštitila od onoga što dolazi sa tamom. Iako vera u oslobođenje beše veoma snažna, strah načinjen prošlošću i dalje beše njen saputnik. Osmotri voljene likove. Niko, pogotovu Filip, ne beše srećan što su nastavili put. Njena ljubav joj grčevito stezaše ruku, dok je njen rođak išao za njenim petama ne ispuštajući svoj veran luk. Mrtva devojka potapša džep čija je izbočina opisivala oštar oblik. Dodir metala ju je umirivao. Nož koji je od predaka nasledila beše uz nju. Neće se libiti ponovo da ga upotrebi.

Lazar na vrhu kolone se okrenu ka njima. U rukama mu beše nacrt puta koji im je Borivoje ispisao. U njegovom izrazu lica Evanđelija prepozna sebe i usled toga je znala njegove naredne reči.

- Još uvek nismo mnogo odmakli od sela - reče on grizući usne. - Još jednom vas molim da se vratite. Evanđelija, verujem da se bojiš. Mrak samo što nije.

- U tom mraku nema ničega - reče ona čvrsto.

- Itekako ima. Ne želim...

- Dosta Lazare! - prasnu mrtva devojka.

- Evanđelija, treba da ga razumeš. Oseća krivicu istu poput tvoje. Ne bismo pošli večeras u sam zagrljaj Timoka i njene nemani da njemu nije hitno - Milica svojom sićušnom figurom zakloni Lazara.

- Hvala ti što si razumna. Bar ti...- promrmlja on.

Evanđelija zatrese blistavom pletenicom i odvažno iskorači: - I meni se žuri. Moje telo je kod kuće. Čeka me da se vratim. Vreme je da idem. I još nešto...moja pobeda je uzaludna ako ću još uvek čamiti u tamnici straha.

Filip je ćutao kao i uvek kada bi se potegla reč o njenom odlasku. Gutao bi knedle bola. Nijednu svoju misao nije mogao da podeli jer bi tuga smutila sve reči koje bi mogao izreći. I da se kojim čudom njegov um razbistri, nije želeo da oda koliko pati jer bi time još više otežao njoj. Zarad nje će i svoju patnju zatočiti. Ništa to i ne bi bilo novo, radio je to čitavog života.

Nakon Evanđelijinih reči svi tromo nastaviše. U daljini se nazirala stena iza koje je reka oštro menjala pravac.

- Pored mene i Evanđelije, svi vi ostali ste kolateralne štete - procedi Lazar Milici koja se mučila da održi korak sa njim. - Molim te gledaj kuda hodaš. Još uvek se nisi setila da promeniš obuću - dodade on vrteći neodobravajuće glavom.

- Kao prvo drugu obuću nisam ni ponela, a kao drugo mi se ne smatramo kolatelarnim štetama, pogotovu to ne misli Filip koji do srži voli Evanđeliju. Svesno smo svi krenuli za njom. Čak i Kristina, koja joj nije uvek bila prijatelj.

- Nisu bile prijateljice! - siknu iznenađeno Lazar. - Ali ona je veoma požrtvovana za nju. Izgleda tako kao da bi oči iskopala svakome ko bi naudio Evanđeliji.

Milica se zakikota: - Ova Kristina koju sada znamo nije bila ovakva uvek. Njena maska sa početka našeg poznanstva je bila veoma ružna. Patnja i žrtva su je naterale da je navuče. Pre samo nekoliko meseci bila je spremna da iskopa oči Evanđeliji i meni. A vidi je sada...sve podnosi i daje zarad njenog spasenja. Buržujka, uljuljkana u slavu i bogatstvo od rođenja, je izula glamurozne štikle i krenula na ovo mučno hodočašće - okrenu se i sa ponosom osmotri svog nekadašnjeg neprijatelja. Kristina beše zauzeta šaputanjem u uho svog momka. Milica ne tako davno nije mogla ni zamisliti da će pogled na nju ispunjavati njene grudi toplinom.

- A šta je sa njim? - upita je tiho Lazar, ispod oka posmatrajući Vladimira. - Deluje kao opak momak. Iskreno, ne bih ga očekivao u ovakvom društvu.