Zatajen ( III Deo serijala Zarobljena)

3. Kletva

Lazarevom kuhinjom su se prostirali tupi udarci klatna starog sata i to beše jedini zvuk u kući nakon Evanđelijine priče. Činilo joj se da sa svakim ponovljenim ispovedanjem njene mučne prošlosti, osećaj tuge kao i sva sećanja koje je obuzimaju dok govori, polako blede. Bol koji nastaje svakog puta usled prisećanja ne seče više kao oštro sečivo, već samo prelazi preko njenog bića iritirajuće poput dosadnog svraba. Dok je govorila Lazaru o sebi, imala je osećaj kao da govori o nekome drugom. Možda je na korak od čuvene izreke da vreme briše sve rane.

Filip je žmurio zavaljen na staroj, drvenoj stolici. Reči koje je izgovarala usled sopstvenih sećanja su ga bolele u tom trenu više nego nju. Iza zatvorenih kapaka mogao je da vidi svoju ljubav kako podnosi strah, neizvesnost, patnju i naposletku smrt. Slike tri veka stare su oživele u njegovom umu. Grizao je usne. Poželeo je da je na svet došao kada i Evanđelija. Grudi su mu se nadimale od nemoći dok je slušao kako je kroz sve to morala da prođe sama. Krivio je okolnosti što ih tri veka razdvajaju. Da je bio tamo možda ne bi bila ubijena. Da je bio tamo možda bi mogao da je spasi zle sudbine. Možda bi se venčali, gajili decu...možda...možda...mogao je samo da se vrti u začaranom krugu pitanja. Odgovor koji bi želeo ne postoji. Postoji samo ovo što imaju. Vreme koje teče i klatno starog sata koje kucajući neprestano upozorava da ga imaju sve manje, jer curi kao pesak niz prste. Koliko god ih grčio u želji da ga zadrži, procureće i kroz najmanju pukotinu. Sa Evanđelijom nikada ne može imati sve. Imao je samo to nešto, parčence njegovog života provedenog sa njom. Ali i to nešto sa njom mu je draže nego sa bilo kojom drugom sve.

Lazar je zurio u svoju sagovornicu dok mu se na licu smenjivaše rumenilo i bledilo. Njena priča ga je ostavila bez tona u glasnim žicama. Toliko je zvučala užasavajuće da je nekoliko puta posumnjao u njenu istinitost. Kuckao je o sto u ritmu starog klatna.

- Ako je to istina...- preseče tišinu.

- Naravno da je istina! - prasnu Filip naglo otvorivši oči. - Zar ne bi imala pametnija posla nego da tebi priča izmišljene priče. Zašto bi to radila!? Otvorila ti je svoje karte, uprkos bolu prilikom svakog otvaranja jer želi da joj veruješ! Pogotovu što imate zajednički cilj a kad smo kod toga, zašto je tebi potreban raskovnik?

- Filipe stani! - Evanđelija podiže ruku pokušavajući da smiri vodu koja ključa. - Ni sam nisi podneo moju priču dobro kada si je čuo prvi put, sećaš se? Zašto onda misliš da bi on trebalo da reaguje drugačije.

Mladić čarobnjak obliza suve usne i porumene. On je Evanđelijinu priču najgore podneo. Povratio je sve iz sebe kada je ugledao njen rez. Njegove uspomene su se pomešale sa njenima obrazujući oduran čvor koji ih je ironično povezao blistavom niti koja je iz njega potekla.

- To je tvoja devojka i sve njene priče već dobro poznaješ - reče tvrdo Lazar. - Ja sam je sreo tek danas.

- Razumljivo - klimnu glavom Evanđelija.

Milica duboko uzdahnu, nije volela da sluša kroz šta je njena prijateljica prošla. Kazna koja je sustigla dobru dušu poput njene bi joj svaki put napunila oči suzama.

- Možemo li znati zašto i ti tražis raskovnik? - ponovi Filipovo pitanje Kristina. Prstima je prelazila preko Vladimirovog iscrpljenog lica. - Nesebično ti je otkrila njen motiv, red je da i ti nama kažeš svoj.

- Ne, nećemo voditi razgovor ovako - preseče je mrtva devojka.

Nijedno živo biće nije dužno da sluša njenu priču. To što je stekla prijatelje i ljubav na svom putu je zapravo snažna volja koju su oni pokazali a ne osećaj dužnosti. Nije želela da Lazara primorava na bilo šta. Ako bi poželeo da odu, učinila bi da svi u kratkom roku izađu iz njegove kuće.

Lazar podiže mučno glavu. Nije se obazirao ni na čije reči sem na Evanđelijine. Vrlo brzo je zaključio da ona vuče konce družine i da je lutanje Rtnjem zbog nje izvedeno. Morao je da prizna sebi da ga njene zlatne oči hipnotišu prodirući do njegove srži.