Zatajen ( III Deo serijala Zarobljena)

2. Prečišćavanje

Filip je treptao dok je posrtao ka Evanđeliji. Oči su ga bolele od svetla koje je isijavala. Ona nije pokazivala bilo čime da je svesna sopstvene okoline. Rtanj joj je obuzeo sva čula. Sklopi svoje ruke oko njenog tananog struka žmureći. Njegova koža se naježi od hladnoće koja je izbijala iz nje. Zapanjeno osmotri Evanđelijina stopala koja nisu dodirivala zemlju. Vukao je sa vrha, ali snažna sila mu nije dozvoljavala da je iščupa. On sa bolom shvati da ga Rtanj priprema za sve ono što će doći. To su bili ti momenti kada ga je Evanđelijina onostranost poklapala a ujedno i šamarala vrišteći da oni nikada ne mogu biti zajedno, bar ne na ovom svetu.

Povukao je silovito, nekako istrgnuvši je iz zagrljaja planine. Potrčao je sa njom u naručju niz padinu. Ostali su ih unezvereno sledili. Čim je osetio da energija pod njima slabi, položio ju je nemu i ukočenu na zemlju. Strah mu je ispunio svaku poru. Oči ju joj behu širom otvorene. Nije treptala. U ćilibarnim dužicama joj se ogledaše likovi svih onih koji je pratiše. Jedini je Lazar bio odvojen, sluđen prizorom i gomilom pitanja koja su mu obuzimala um.

- Endži! Endži! Probudi se!!! - Filip je lupkao po obrazima ubrzano dišući. Panika mu je preplavila mozak.

- Da nije mrtva, bili bi sigurni da sada jeste! - Kristina je užurbano obilazila oko Evanđelije šapućući da ih ne čuje vodič. Nijedan postupak koji bi mogla da uradi pri osvešćivanju živog čoveka se nije mogao primeniti na Evanđeliju.

Milica se okrenu ka Lazaru sa nadom: - Dešava li se ovo ovde!? - upita.

Mladić vodič odmahnu glavom: - Koliko znam Rtanj nikada nije nekoga ovoliko obuzeo.

- Endži! Molim te! - Filip je prodrmusa ponovo i poli ostatkom vode. Zenice joj i dalje zuriše u prazno tupim pogledom.

Pljeskali su je po licu i dozivali. Evanđelija uprkos drmusanju i galami beše nema i gluva za njihove vapaje. Zastrašujuće je bilo posmatrati je tako bledu, mirnog izraza lica i staklastih očiju. Svima je u umu bilo kajanje što su uopšte kročili na to tlo čija pravila uopšte ne poznaju. Čak i Lazar koji bi trebalo da dobro poznaje planinu, jer je njen žitelj, je ostao zatečen.

Miličino lice je i dalje bilo okrenuto vodiču. Očima ga je preklinjala da im pomogne, čak iako im je on telom odavao distancu zbog neiskrenosti prema njemu koja je postala očigledna. Rizikovao je već dovoljno i sam da bi ih odveo tamo gde su želeli i uprkos njegovoj iskazanoj dobroj volji on beše meta Filipovog izliva besa. Udaljeni mladić je sve vreme posmatrao riđokosu devojku suznih očiju koja očajnički budi svoju prijateljicu. Nakon svakog drmusanja nepomične Evanđelije podigla bi molećiv pogled ka njemu.

Lazar je osetio da se unutar njega nešto lomi i gomila poput odrona: - Ne možete je vratiti, to može samo onaj koji ju je uzeo. Rtanj - ču sebe kako im govori.

- Šta da radimo? Kako da ga zamolimo da nam se smiluje? - upita Milica.

Vladimiru su tamne oči šarale po prostranstvu: - Bilje! Možda je ono može povratiti. Ono je dar Rtnja!

Svi se uspraviše. Vladimir je imao pravo. Lekovito bilje odista beše jedina plemenita stvar na ovom mestu. Lazar se spusti niže niz padinu i uoči drvo na samoj litici. Deo stabla se pružao preko ambisa. Njegova krošnja beše načičkana vatrenim bobicama.

- Ono drvo tamo... - pokaza im u pravcu provalije - ...ima naziv jarebika ili oskoruša. Vidite li one crvene bobice? Ne brinite, jestive su. Pripisuju im se mnoga lekovita svojstva, između ostalog njihov sok je toliko opor i kiseo da može povratiti svest. No, s obzirom da ne znam šta je tačno izazvalo Evanđelijino stanje, ne mogu vam obećati da joj to može zaista pomoći.

Filip nije ni sačekao da Lazar završi svoje izlaganje. Već je išao ka drvetu. Osmotri ga sa zebnjom. Plodovi mu behu na vrhu krošnje, a samo drvo beše nagnuto više ka provaliji. Nije sumnjao da bi veoma lako mogao da se prevrne sve sa stablom preko litice. Noge počeše da mu podrhtavaju. Nije bio vešt penjač, zapravo nije bio nikakav. Za Nikolaja je bilo nezamislivo da mu se sin vere uz drveće kao neki majmun.