Zatajen ( III Deo serijala Zarobljena)

6. Deca

Grupa sastavljena od različitih konstitucija je hodala kao jedno i kao po staklu. Bili su verni saputnici sopstvenih senki na mesečini koja je obasjavala obale Crne reke. Tiho i neprimetno su se šunjali stazom ne bi li probudili decu čija kolevka odvajkada behu ta ledena voda i te surove padine Rtnja.

Filipu su bubne opne bile napete kao tetive na nogama. Njegovo uho nikada nije spavalo još od ranog detinjstva. Zaustavio se kada je čuo nejasnu vibraciju. Evanđelija ga zbunjeno osmotri, gurnu ga ne bi li nastavio da korača.

- Čini mi se da čujem nešto - promrmlja on ali dovoljno jasno da se ostatak grupe ukoči.

Nekoliko trenutaka su zurili jedno u drugo u pomrčini. Svetlo Lazareve lampe je neprekidno šaralo prostranstvo koje je bilo nemo. Nikakvog zvuka nije bilo sem njihovog tihog disanja.

- Verovatno ti se učinilo...- prošapta Milica.

Filip odmahnu rukom: - Još od detinjstva priviđam razne zvukove - a onda se ponovo skameni. - Čujete li!? - pisnu.

Napregnuše ponovo čulo sluha i zadrhtaše. Nesumnjivo iza njih se začu pljesak vode. Kao da nešto golemo izbija na površ. A onda zazveča kamenje pod koracima toga.

- Da nije ona žena!? Možda je krenula za nama! - Vladimirov glas prekri zvuk koraka, užurbano je vadio strelu iz torbe.

- Ko god da je, brzo krenite napre...!

Lazar ne stiže da dovrši rečenicu, jer ga je prekinuo Kristinin vrisak dok u jednom treptaju beše odvučena sa obale u reku.

****

- KRIS! - zaurla Vladimir glasom koji bi mogao izazvati odron i otrča ka obali. Površ reke je bila mirna poput ogledala i nije ničim odvala da je nešto izronilo odatle.- GDE JE!? GDE JE NESTALA!? - strelac je razjareno poput zveri bacao strele nabadajući po vodi i unezvereno gledajući oko sebe.

Evanđelija se zalete spremna na zaranjanje, ali oseti ruku ispod grudnog koša.

- NI SLUČAJNO! - viknu Filip. - Ja ću je naći!

- Filipe, molim te! Znaš da ne umem da plivam! - jecao je Vladimir.

- Što je mrtvo ne može umreti! Mogu da izdržim duže od bilo koga dole! Dok se mi raspravljamo ona sve dublje tone, Filipe! - Evanđelija se tresla. Sve češća stradanja njenih prijatelja su je bola poput noža kog nosaše za pojasom.

- Dobro...dobro...- popusti mladić čarobnjak shvatajući da nemaju vremena -...zaranjamo zajedno - izreče i dopusti da ih zgrabi Timok hladnim prstima. Iznad njih se zatvori svod i liši ih bilo kakvih čula, čak je i Filipovo osetljivo uho ogluvelo od pritiska. Jedina nada im beše slab vid.

Vladimir je i dalje tumarao po plićaku. Pokidao bi kožu sa sebe od jeda što se nikad nije ni potrudio da bude plivač. Ubrzano je disao i nije video ništa pred sobom. Pred očima mu beše samo njeno lice. Ruka mu polete ka krstu kog nosaše oko vrata.

- Vladimire! Ne možeš im tako pomoći! - trgnu ga tervezan Lazarev glas. - Skupi strele koje si bacio i dovuci se do nas. Čini mi se da u daljini vidim nešto...- njegov zlosutan ton dopuni Miličin jecaj.

****

Evanđelija je otvorila usne dopustivši da voda uđe u nju. Crna reka je obgrlila njeno mrtvo srce i pluća. Sjedinila se sa hladnom masom. U vidno polje joj upade Filipov nadut grudni koš. Znala je da neće moći dugo da izdrži u vodi. Zverala je oko sebe u tmini ne bi li uočila bilo kakvo obličje. Kao i sluh njene ljubavi, njen vid beše izoštren strahom.

Pitala se ko je odvukao Kristinu. Znala je da svaki tren koji odmakne može biti presudan. Jeza od straha i ledene vode joj se uspuza uz kičmu. Velika je verovatnoća da je mrtva. Mrtva zbog nje.