Spasi me

Baci sidro, putujemo na dno...

Kristijan

Prethodnih noci nisam bas dobro spavao. Nisam uspeo da ostvarim kontakt sa njom, niti sam zadobio njeno poverenje. A ne znam ni odakle da pocnem... Doduse jesam zadobio glavobolju... Nisam ocekivao da se izgubim na samom pocetku, moracu to da promenim. Najbolje bi bilo da je sretnem kada odem da pogledam stan u njenoj zgradi, tada bih imao idealan povod za razgovor. Bar sam nasao pocetak. Video sam taj oglas da se trazi cimer za stan i odmah sam poslao mejl. Sto sam joj blize to je lakse. Mucili su me ljudi sa kojima se petljala, nisu oni bili opasni ni malo ali oni iznad njih jesu.

Ping... Mrzeo sam ovaj zvuk, znak za pristiglu poruku je trepreo na ekranu mog mobilnog. Zapalio sam novu cigaretu, sranje ovo je poslednja Ping... Gledao sam kako se na ekranu pojavljuje broj dva, odlicno... Uvukao sam dubok dim i odlucio da ih ipak procitam.

"Kako napreduje misija? Jesi li je nasao?"

"Kristijane, nadam se da ovo ozbiljno shvatas! DAKLE JESI LI JE PRONASAO?"

Prevrnuo sam ocima, zasto je ona toliko bitna? Obicno me posalju i pitaju tek nakon nekoliko nedelja za napredak. Da li on misli da sam za tri dana uspeo nesto da uradim. Zvono... Opet prevrnuh ocima i resih da se javim.

"Da gospodine...."

"Kristijane da li me ti ozbiljno shvatas??? ZAHTEVAM ODGOVOR!"

"Ne mogu vam podneti izvestaj za tri dana to je van obuke gospodine."

"Zaboravi na prokletu obuku samo je spasi. Jesi li je ili nisi pronasao?"

"Pronasao sam subjekat gospodine."

"Koliko je daleko zaglibila?"

"Nisam siguran, mislim da nece biti lako gospodine."

"Kristijane ona mi je veoma vazna, molim te ucini sve sto je u tvojoj moci. Salji mi redovno izvestaje. I Kristijane..."

"Da gospodine?"

"Nemoj da zabrljas, imas moje puno poverenje."

"Razumem gospodine."

Nisam bas shvatao sta se upravo desilo. Sto je ta mala bila toliko bitna za njega? I zasto bas ja? Secam se kako se smejala u onoj kafani, zamisljao sam kakvo bi joj lice bilo da se smesila iz srca. Jos uvek je imala detinjastu facu, ali njene oci... Bilo je toliko toga u njima. Nisam ni primetio da mi je cigareta izgorela... Mahinalno sam se uhvatio za dzep, zaboravljajuci da je ta bila poslednja. Moracu da kupim novu kutiju, ili dve. Uskoro ionako moram da krenem.

Video sam je kako sedi na zidu kraj zgrade i mlatara nogama u ritmu muzike. Zvrljala je po nekom blokcicu, bog zna sta. Na trenutakje izgledala kao naivno detence, samo sto sam znao da nije. Podigla je pogled ka meni kao da je znala da sam tu i posmatram je, mada joj nisam bas bio blizu. Upotrebio sam svu snagu da se nasmesim i pridjem.

-Secas me se?-

-Da, dovezao si me pre neko vece... Sta zelis?-

-Treba mi pomoc...-

-Ma nije valjda...-

Do sada sam vec shvatio da je drska i bezobrazna a to je bilo stvarno nedopustivo. Ona je obicna klinka i uporno me zajebava.

-Pa da, video sam taj oglas za cimere znas. U ovoj zgradi stan 15. I rekli su da se pojavim u tri znas, pa kada si vec tu voleo bih da se raspitam o tim ljudima.-

-Hmmm... A zasto si se javio na oglas.-

-Nov sam u gradu tu sam kod rodjaka i moram sto pre da nadjem stan, jeftinije je svakako ako ga delim sa nekim.-