Spasi me

Vrtlog ludila

Laura

Prevrtala sam slike u svojoj sobi. Stari albumi, koji su se vec poceli raspadati. Uglavnom ja i mama... Uglavnom same.

Bila je prelepa, sa crnom kosom do ramena. I prelepim osmehom. Imala je najtuznije oci na svetu, uokvirene borama. Nije izgledala staro, jos je imala lik devojcice, malo narusen od bora. Ali bila je prelepa.

Jedan album je bio izdvojen skoro pozuteo i prilicno star. To su bile njegove slike. Nikad ih nisam videla, nikada nisam otvorila taj album.
Shvatila sam i da ne zelim. On je ipak jedan skot koji ne zasluzuje moju paznju. Mada me je vuklo da saznam kako je izgledao. Prva slike je bila slika njega i mame. Bio je visi od nje, takodje tamne kose, preplanuo, nasmejan i misicav. Skoro se mogla osetiti zivost i sreca koji su izbijali sa slike. Ona je ovde bila srecna, bez sene u ocima, mada pomalo zabrinuta. Nisam ni shvatila, a vec sam plakala. Osecala sam onaj bol... Kad boli i ne prestaje, tup, cepajuc bol... Onaj sto te cini praznim, kada zelis plakati ali cak ni to ne pomaze. Na kraju se javlja u naletima, kao puls. Kako ti srce pumpa krv, tako ti pumpa i bol. Tada si slomljen i posle toga ostaje prazna ljustura... Nema olaksanja... A samo sam zelela da mi bude lakse. Dohvatila sam flasu votke i ispijala, brzo pa sve sporije. Cekala sam da me bol prodje, da suze prestanu. Ali nisu. Bacila sam album o zid, sklupcala sam se pored kreveta jecajuci.
"Molim te, trebas mi. Da me zagrlis samo minut mama. Molim te." saputala sam kroz jecaje.
" Cujes li boze. Cujes, posalji mi je samo minut. Jedan minut toliko trazim, toliko mi treba. Molim te. Uradicu sve. Molim te."
Jecala sam, cula sam korake ali nisam videla nista. Mozda je ispunio moju molbu, ali od sve te tame pred mojim ocima nista nisam videla. Osetila sam da me je podigla u narucje kao kad sam bila mala.
"Hvala ma...

Kristijan

"Hvala ma..."

Bilo je sve sto je izgovorila kada sam je uzeo u narucje. Zatim se onesvestila. Shvatio sam da je bila u poluavesnom stanju jer je buncala kada sam upao u sobu. Na trenutak sam je samo tako drzao krhku i neznu. Bila je bleda, ali su joj usne i dalje bile crvene, pomalo otecene. Sta li je to teralo da propadne? Pogledao sam po sobi, video sam praznu flasu votke i gomilu slika po podu. Kraj jednog zida lezao je album. Znaci to je izazvalo onaj prasak koji me je prestravio. Bez razmisljanja sam je odneo do kupatila i polio vodom da se osvesti. Zatim sam je pustio da malo dodje k' sebi i otisao do njene sobe da posredim. Skupljao sam slike i posmatrao ih. Majka joj je bila veoma lepa i mlada. Licile su dosta, obe su inale crnu kosu i krupne oci, usne je verovatno povukla na oca.
Znao sam da joj je nedavno poginula majka, da li je to bio njen okidac? Mozda je tada resila da propadne? Od cega li je zivela? Na slikama je delovala srecno. Nisam video ni jednu sliku sa ocem, sta li se dogodilo sa njim? Zaustavio sam se... Nisam smeo ovo da radim. Zabadao sam nos u njen zivot, i rizikovao da se vezem za nju, samo tada ne bih smeo da je pustim da propadne. To nisam smeo. Shvatio sam da je previse tiha pa sam izasao da je proverim. Ugledao sam je kako lezi na dvosedu na kom sam je ostavio i mirno spava. Nasmesio sam se, bila je slatka tako rascupana i usnula. Poput malog deteta. Mali andjeo. Prekrio sam je carsavo., samo se promeskoljila i povukla ga preko glave istovremeno se sklupcavsi oko jastuka. Ko jos moze tako da spava...
Vratio sam se sredjivanju njene sobe. Sve sam polako vracao na mesto, soba joj je podsecala na katastrofu za razliku od ostatka stana. Na kraju sam joj zategao krevet i okrenuo se da izadjem iz sobe kada sam ga video... U dnu zida i dalje je lezao stari pozuteli album, izgledao je zapusteno tako razbacan i prasnjav. Polako sam ga podigao sa zemlje, na koricama su jos bili otisci njenih ruku, obrisao sam prasinu i posao da ga vratim ali je jedna slika ispala na pod. Podigao sam je.
"Ti se bas ne das..."
Promrmljao sam za sebe. Zatim sam okrenuo sliku i osetio kako mi se krv zaledila. Zurio sam par trenutaka u lik na slici. Ja sam ga poznavao, nisam verovao pa sam je gledao iznova i iznova. Nekako sam uspeo da dohvatim telefon i okrenem, dobro poznat broj. Zacuo sam glas sa druge strane

"Kristijane?"

"Gospodine."

"Sta se desilo Kristijane, da li je ona dobro."

"Dobro je gospodine, ali mislim da mi dugujete objasnjenje."

"Kristijane?"

"Moramo da razgovaramo gospodine i to odmah!"

"U redu, vidimo se za deset minuta."

Bacio sam jos jedan pogled ka slici pre nego sto sam je brizljivo smestio u dzep pored telefona. Zatim sam izleteo zalupivsi vrata za sobom...

____________________________________

Zdravo svima, izvinjavam se sto ovaj deo kasni. Malo sam u haosu. Mislim da svi pretpostavljate cija je slika ali bih ipak volela da mi napisete, sta mislite ko je to? Ako imate neke predlogw slobodno ih ostavite u komentaru. Znam da je ovo malo kraci i dosadniji deo, ali mora tako. Bice vise uzbudjwnja u narednim delovima. Obecavam... Pozdravljam vas :* :* :*