Maskirani čovek šetao je ulicom, za sobom šireći mračan dim, a svako svetlo ispod kog bi prošao bi se ugasilo. Hodao je brzo, sve dok iza sebe nije čuo pad. Okrenuo se, i video tamno ljubičasto odelo, i kacigu koja je većinom bila sačinjena od neprozirnog crnog materijala, nalik na staklo. Čovek u odelu, sa leđa je dohvatio svoje koplje, na kome je još bilo osušene krvi.
"Artemis." Rekao je Maskirani čovek, ispuštajuči izdah, koji je bio propraćen crnim dimom, koji je izašao iza njegove maske. Stisnuvši pesnicu, Maskirani čovek i dalje je stajao na mestu.
Artemis je tada ponovo pogledao u koplje, zatim je nakrivivši glavu pogledao u njega, a onda pomilovao koplje slobodnom rukom.
Maskirani čovek spustio je pogled ka betonu ispod njih,
"Ne brini se. Imaćeš priliku da se nagledaš svoje krvi." Rekao je, i dalje gledajući u tlo.
Artemis je i dalje imao miran stav,
"Prilično si samouveren za nekoga ko je tek kročio u duhovni svet."
Maskirani čovek se okrenuo leđima ka Artemisu,
"Rado bih te vratio u realnost, međutim... još nije vreme za to."
Artemis je videvši da mu je Maskirani čovek okrenuo leđa bacio ka njemu jednu od svojih oštrica, koje su ličile na kóse, ali sa manjim drškama.
"Mislim da nisi dovoljno shvatio kako stvari idu, pa bih ti preporučio da se ophodiš prema meni s poštovanjem i možda te i poštedim."
Maskirani čovek nije ni mrdnuo, već je samo odgovorio:
"Pre bih da me poštediš praznih priča."
A onda je vijuhnuo uz zgrade, pretvorivši se u oblak dima.
Artemis je vratio svoju kósu na leđa, i stojeći rekao:
"Ovo nije ni blizu gotovog."
Te otišao.
ESTÁS LEYENDO
"RELIKVIJE DUŠA: DUHOVNI SVET"
FantasíaMaskirani čovek i Eleonora odlaze u Oru, drevno svetilište, u kome se upoznaju sa potpuno novim svetom.
