SAM - Kletva Iz Proslosti

Cetvrto Poglavlje - Nikad Nece Biti Isto

Nakon sto sam sanjao dvorac i coveka sa zmajem, opet sam lego u krevet. Mislio sam da cu sanjati opet nesto slicno ali ne. San se radio o tome kako dolazim na prijemni ispit i ne mogu da pokrecem ruku. I pocnem da panicim ali niko me necuje. Kakve snove ja sanjam. Uzasne. Samo me podsete na nesto lose. Sada sam vise nego ikad zabrinut za prijemni. Jedne noci sam sanjao kako se moji roditelji svadjaju, i zatim moja majka uzme pistolj, ubije mog oca, a zatim sebe. Kao sto rekoh, uzasni snovi. A da ne spominjem ovaj o dvorcu. Samo me jos vise zanima sta je to. Slovo S. Dijaz je ubica. Ne shvatam nista. Toliko me to zanima ali ne znam nista o tome. Moram da kazem nekom. Ko ce mi najvise pomoci? Roditelji su mi stalno pricali da ce mi uvek porodica najvise da mi pomogne. Ali sada, nazalost, nemam vise porodicu. Imam ali nije to ta prava porodica koja svako vece igra karte ili vikendom ide u setnju. Ne. Moja porodica vise nije takva. Ove nedelje jedino sto su mi rekli bilo je : "Evo ti pare, idi kupi pljeskavicu " i to je to. Placem. Samo kad se setim kako je bilo lepo ranije. Kada je ova kuca imala porodicu. A sada, je ovo postalo ratno polje. Suze mi liju niz lice. Ne mogu vise ovako. Hocu da ovom dodje kraj. Ne mogu sebi da kazem da vise nikad nece biti isto. Ali moram. Vise nemam porodicu. Vise nikad nece biti isto. Moram tu recenicu sebi da ubacim u glavu. Nekoliko puta ponovih ovo sebi u glavu i zatim se vratim na bitniji problem. Kome reci za Slovo S, Dijaza i celu misteriju? Odlucio sam. Recicu to najboljim prijateljima. A jedva da su mi ostali neki prijatelji. Jer neki vise nece da se druze sa mnom jer ne zelim da pusim, a dvoje su umreli slucajno. Barem se tako misli. A ovi prvi, i oni ce ubrzo umreti od tih stetnih i bezveznih cigareta. I tako ostadose mi samo dva prijatelja. David i Tina. Tina je bila Lunina najbolja drugarica. Mislim njih dvoje, David i Tina, su mi uvek bili bolji drugari od ovih pusaca. Kad se samo setim. Luna, Tina, David, Tomas i ja. Najbolji prijatelji. Kad se samo setim. I sada shvatam da sam imao lep zivot. Srecnu porodicu i puno prijatelja. Ali sve je propalo. Porodica mi je na ivici, a mnoge prijatelje sam izgubio. A i ove sto imam bice jos malo tu. Jer uskoro krecem u srednju skolu. Kako li cu se tamo uklopiti? Ostala su mi jos 3 meseca i kraj. Novo drustvo.
Tri sata kasnije...
Ostala su mi jos 15 dana i kraj. Novo drustvo. Upravo smo saznali da se skola zatvara. Ne samo zbog smrti dvoje dece vec i zbog toga jer je nadjena droga u nastavnickoj kancelariji. Svasta. Gde sam ja iso sve ove godine. I tako. Ponedeljak je bio zadnji dan u toj skoli. Sutra krece prolecni raspust, i zatim kada se zavrsi krecemo u nove skole. Sutra ce postom stici spisak svim ucenicima, u koju skolu su skolu premesteni. A to samo sto smo saznali, ovde dok cekamo da sahrana pocne, od nastavnika hemije. Ne zna se koje zbog cega plakao. Neko je jos uvek plakao zbog Lune i Tomasa, vecina zbog toga sto ce svako da ide u drugu skolu, a ja opet, zbog svadje mojih roditelja. Kada sam usao u dnevni boravak da ima kazem da odlazim na sahranu, video sam razbijene flase na podu i majku kako place. Zasto se sve ovo meni desava? Neki imaju caroban zivot bez problema. A ja? Ne mogu ni na prste da nabrojim koliko problema imam. Poceo sam da razmisljao o samoubistvu. I onda se pomolih Bogu da mi oprosti, jer se setih da bi Tomas i Luna dali sve samo da su zivi i da ustanu iz tih kovcega koji ce se za nekoliko minuta biti zakopani u zemlju. Oko mene pored mojih vrsnjaka plakali su i odrasli. Porodice nastradalih, njihovi prijatelji, nastavnici i ostali. Svi su prokleli tu tablu i to drvo koje je ubilo ovu decu. Ali samo sam izgleda ja znao da se jos nesto krije iza toga. Ne znam sta. Ali osecam da se nista nije slucajno desilo. Sve se desava sa razlogom. Ali za pola sata, kada se sahrana zavrsi, jos dvoje ljudi ce znati da za njihovu smrt nije krivo staro drvo ili lose prikacena tabla. Ima tu jos nesto. Zatim se setih da bolje da, posle ako zaboravim, javim Davidu i Tini da cu posle popricati sa njima. To sam i ucinio. Sapnuo sam im da me posle podsete da treba nesto da im kazem. Tomova sahrana me je bas rasplakala. Na sahrani se obicno cita biografija te osobe. A Tomasova je bila tako mala. Jer nista nije postigao u zivotu. Nije ni mogao. Nije imao vremena da nesto uradi. Imao je samo cetrnaest godina. To nije malo. Ali on nije ni znao da ce svakog trenutka skolska tabla da padne na njega. Kada se zavrsila Tomasova sahrana, setio sam se da tek sledi Lunina i da tek treba suze da mi poteknu. Pokusao sam da ne slusam sta su ljudi pricali o njoj. Veoma sam slab da bi to slusao. Jos uvek ne mogu da prihvatim to da nje nema. I kada se i to zavrsilo sledece sto sam trebao da uradim jeste da ispricam zagonetku koja me je ganjala nocima. Dijaz je ubica. Koje Dijaz? Slovo S na Tomasovom celu , Luninoj ruci i na odori nepoznatog covaka sa zmajem. Moram to nekom da kazem. Vidim kako je bilo Luni? Ali David i Tina? S njima se necu videti uopste kada krenemo u nove skole. Ali moram nekom da kazem. Nemam kome drugom. Osvrnuo sam se oko sebe . Nisam ih video. Bilo je tu puno jos ljudi i dece oko Luninog groba ali oni nisu bilo tu. Mozda su se vratili kod Tomasovog groba. Krenem ja tamo. Njegov grob je bio oko 200 m od Luninog. Nisam bas stigao blizu ali sam mogao da uocim da tamo nikog nema. Ali izgleda da je neko tada cucao, posto zatim covek sa belim plastom duzine celog tela ustane i ode. Krenuo sam nesto, tipa brzi hod i ali i taj covek je brzo hodao. Kada sam stigao do groba, covek je vec bio otisao dosta daleko ali lice mu nebi ni ovako dobro video jer je imao preko glave kapuljacu.
Zatim se opet zapitah gde bi mogli biti ovo dvoje kojima trebam reci jednu tajnu. I zatim spustim glavu na Tomasov grob i na svezoj zemlji u kojoj se duboko dole nazalilo Tomasovo telo bilo je prstom ispisano slovo S.