SAM - Kletva Iz Proslosti

Osmo Poglavlje - Dislekcija, Sastanak, Psihologica

"...Nisam išao u školu. Rekao sam roditeljima da me boli stomak. A strah je postojao sve veći. Ne mogu više. Hoću da ovo prestane!"
Tako završih pisanje mog dnevnika o tome šta se dogodilo juče. Prijalo mi je deljenje onoga sto znam. I ako sam to podelio sa knjigom, ipak je prijalo. Krenuo sam da se spremam za školu. Baš me zanima šta se u školi priča o onome što se desilo. Četrdesetogodišnji čovek koji je mrtav već nekoliko meseci je nadjen u podrumu Tomasove zgrade u odori sa slovom S. Strašno! Moram što pre da saznam sve. Ne mogu više. Polako sam se spremio i krenuo.
Nova škola je u svemu bolja nego stara. Bolje učionice, bolji nastavnici, bolji učenici. Ali stvarno. Svi su bili baš druzeljubivi prema meni kada sam došao u ovu školu. Sve je super. Samo kad bih ja učio. Upravo zbog toga sam prvog časa dobio obaveštenje da dodjem na razgovor kod psihologice posle nastave. Ali šta da radim kada imam veći problem koji mi ne da da se skoncentrišem na učenje? Nego, šta ću da kažem. Zašto ne učim? Hmm... Zato što mi se roditelji svadjaju? Ne. Onda će i njih zvati na razgovor. Imam neku bolest zbog koje ne mogu da učim? Da, to je rešenje. Jaoj, kako se beše zove ta bolest? Na vrhu mi je jezika. Pitaću posle nekog da li zna.
Tri sata kasnije...
Jaooj.... Niko iz mog odeljenja ne zna nijednu takvu bolest. Kako su tako glupi? Jaooj.... Skim ja idem u odeljenje. Ali da li da pitam nekog nastavnika? Da, nastavnica biologije sigurno zna. Čim se završio ovaj poslednji čas odjurio sam do kabineta biologije. O, ne. Zaključan je. Ali nastavnica je sigurno u kancelariji. Bolje da i tamo pogledam. Stigao sam i provirio kroz vrata. U kancelariji se se nalazili veliki stolovi za kojima su sedeli učitelji i nastavnici. Da, eno je i biologicarka. I taman da krenem prema njoj, sa stola pored ustade psihologica, starija žena crne kose, i reče mi :
"A, tu si. Hajdemo u moju kancelariju", reče ona i prodje kroz vrata.
Njena kancelarija, koja se nalazila u istom hodniku, je mala soba žutih zidova sa puno ormana, u kojima je sigurno stajala papirologija, i jednim radnim stolom, sa puno papira, nasuprot vrata. Sto je imao dve stolice. Psihologica sede u ovu prema vratima, a ja u ovu prema velikom prozorom koje se nalazio iza nje. Psihologica poče polako:
"Ti si Markus i došao si pre nekoliko meseci u ovu školu. Jer tako?"
Ja samo klimnu glavom. A ona nastavi:
"Nadam se da si se lepo uklopio?"
"Da, naravno. Svi su bili dobri prema meni kada sam došao", rekoh joj sa veštačkim osmehom.
"E pa lepo. Ali moraš da priznaš da si popustio sa ucenjem od kada si promenio školu. U predhodnoj si bio medju najboljim djacima, a sada totalno obrnuto", reče ona zabrinuto.
Ja joj odgovorih samo sa ozbiljnim klimanjem glavom. Ona nastavi:
"Pa to je razlog zbog čega sam te pozvala ovde. Volela bi da rešimo problem koji imaš."
Jaoj.. Šta sad? Šta da joj kažem? Kako bi bilo lepo da joj kažem sve. Verovaće mi. Imam dokaz. To su pisma. Policiju će sigurno sve zanimati. Jer bi im pomogao u istrazi o čoveku u podrumu. I sigurno neće olako shvatiti ova preteća pisma. Tako da ćeme staviti na bezbedno mesto.
"Slobodno, možeš mi sve reći", ubedjivala me je psihologica.
Sve će se rešiti. Moći ću da učim. Moći ću da živim. Briga me za pisma. Rećiću joj sve. Sada.
Ali sledeće sekunde nisam mislio isto. Vetar na prozor zalepi papir kao da je iscepan iz blokceta, na kom je lepim krupnim rukopisom pisalo: "Poveži slova na kraju pisama i dobićeš ime knjige koja će ti obljasniti sve. Ne smeš nikom reći ono što si saznao. -S "
Nekoliko trenutaka sam gledao u to. Psihologica primeti da gledam u nešto iza nje pa se okrete ali papir istog trenutka pade.
Sat vremena kasnije...
"...zatim sam odlučio da ipak još ovaj put poslusam papir. Jer ipak kao da mi neko čita misli i upozorava me kada pomislim nekom da kažem ono sto sam saznao. I plus papir je pao tačno kada se ona okrenula. Ipak bolje da poslušam papir i nadjem knjigu. I to knigu koja će mi obljasniti sve. Wow. Osećam da će se uskoro sve rešiti. Ali u kakav problem sam upao. Kada sam odlučio da psihologici ipak ne kažem ono što znam, rešenje problema mi se javilo na stolu. " Kako izečiti dislekciju kod dece", tako je upravo glasio naslov jednog papira. A ja sam upravo tu reč tražio čitav dan. I naravno, rekao sam da imam tu bolest. Ali kako u prošloj školi nisam imao dislekciju? E, baš to me je psihologica pitala. A ja sam joj odgovorio prvim odgovorom koji mi je pao na pamet. A to je da sam dobio epilepsiju tokom prolećnog rapusta. Ona je odmah provalila da lažem pa je rekla da ako je tako nek dodju roditelji da to potvrde. U šta sam se ja uvalio?"
Vratio sam dnevnik na tajno mesto. A sada je bilo vreme da izvadim sve papire. Izvadio sam ovih pet i njima dodao šesti koji me je kada se završio sastanak čekao ispred škole. Baš čudno. Zatim sam ih stavio sve na sto i pogledao.
-L, -A, -R, -N, -I, -S. Čudan naziv. Ali da li je naziv LARNIS ili je možda naziv LARNI a -S potpis. Jer ipak slovo S se svugde vrtelo. Groblje, odeća, mrtva tele. Hmm... Čudno. Misliću o tome sutra.