SAM - Kletva Iz Proslosti

Deseto Poglavlje - Kraj Mora Da Dodje

Jedini način koji mi je padao na pamet jeste da se uzverem po policama i dodjem do knjige. Polako sam krenuo da se penjem. Bilo je teško da podižem nogu toliko visoko pošto razdeljina izmedju polica velika posto su vecina knjiga dugačke. A i igleda kao da su jedva izdržavale njihovu težinu. Tako da mi je bilo vrlo nezgodno da se penjem pošto izgleda kao da ce police svakog trenutka raspati. I kada napokon uspem da dodjem do police na kojoj stoji prašnjava knjiga koju tražim zapitao sam se, kako li sveštenici uzimaju ove knjige. Možda ih i ne uzimaju. Mislim da su ove knjige tu samo da bi se sačuvale od propasti, ovako ne verujem da iko silazi ovde. I napokon sam se setio da ako im zatrebaju knjige verovatno  koriste merdevine niz koje se silazi u ovaj podrum. Mogao sam i ja da ih uzmem. Ali nema veze, došao sam do odgovora. Knjige ko ja ce mi razljasniti sve. Moći ću da se vratim u život, da vratim prijatelje... Polako sam uzimao knjigu jer sam osećao kao da će se svakog trenutka raspasti. Počeo sam da se tresem. Plasim se da ovo nije kraj. Kad saznam istinu ako je uopšte saznam, mislim da tek kreće to nešto što se krije iza svega ovoga. Polako sam krenuo da se spuštam, isto kako sam se popeo. Ali kada su mi preostale još dve police skočio sam. Moram malo da ubrzam stvar, moram da pročitam i vratim se u London. Ili da ponesem knjigu. Mislim da je ovo druga bolja ideja. Ne mogu da sedim ovde i čitam. Možda svakog trenutka neko sidje dole. Knjiga mi je u rukama. To je najvažnije. Sada moram da se vratim i kući sve razjasnim. Da otkrijem sve. Moram što pre da saznam. Pola mozga koji mi je ostao normalan vukao me je ka Londonu, ka kući. Ludi deo je želeo da sada pročitam sve. Nekako se izborih sa ovim ludim delom i krenuh ka merdevinama. Ali ludi deo me natera da barem pogledam knjigu. Prednji deo korica je bio ceo prašnjav. Dunuo sam i polako su se pokazivala slova sa kraja pisama. LARNIS. Lepim zlatnim slovima, isto kao i sa bočne strane. Slova su se baš isticala od tamno zelene boje korica. To je to, neču da gledam iznutra. Nekako se obuzdah da pogledam i povučem ručku kraj merdevina. Gore se deo plafona pomeri u stranu i krenuh da se penjem. Kada sam se popeo nekoliko trenutaka mi je trebalo da se naviknem na sunce koje je bacalo zrake kroz prozore crkve. Izgleda da samo što je svanulo. Kad sam se odvikao na svetlost od nekoliko sveća koje su osvetljavale ceo podrum i navikao na svetlost sunca, setio sam se da moram da pomerim postolje kako bi zatvorio prolaz za podrum. Pretpostavljam da moram opet da dam svoju krv kako bi mi Bog oprostio greh koji sam napravio. Ali kada sam se setio da verovatno taj mehanizam pokreće bilo koja tečnost samo sam pljunuo na mesto gde je urezana ona glupa rečenica o davanju krvi, i postolje se pomeri. Osećao sam bes. Bilo mi je drago što sam pljunuo. Ne želim da im dajem krv. Sve sam dao zbog ovog glupog slova S i Dijaza. Sve. Vreme, prijatelje, sve... Uzeh pokrivač sa poda i bacih ga preko postolja. Briga me ako neko sazna da sam bio ovde. Vreme je da završim sa ovim. Ne može da mi ovo uzme ceo život. Ali sve ove mesece sam potraćio na ovo. Kao da traje čitavu večnost. Ali sada će doći kraj. Mora da dodje.