Veštice se plaše mraka

10.Stari poznanici

Aleksandra

Ulazila sam u malu crkvicu i pitala se dali je ovo dobra ideja.
Pa, sad je kasno za povlačenje, pomislila sam.
Uvek sam izbegavala ovakva mesta, iz čistog poštovanja prema Gospodu.
Samo da znate, veštice nisu nikad vređale Boga, što ne može da se kaže za njih.
Ušla sam u sobu za ispovedanje u kojoj je već bio jedan pop koji je bio toliko debeo da su šavovi na njegovoj mantiji pretili da svakog časa ispucaju.
-Hmm, blagoslovi me Oče, grešnu?-rekla sam upitnim tonom.
Pop se zaledio na zvuk mog glasa.
-Ti!- rekao je, čudeći se- šta ćeš ti ovde?
-Zar vam nije drago što me ponovo vidite, Oče?- pitala sam sa arogancijom u glasu-ipak je prošlo toliko godina.
-T-ti,ti, kako si ušla?-pitao je preplašeno.
Nasmejala sam se.
-Zar ste stvarno mislili da će me udariti grom u trenutku kada pređem prag Božije kuće?
Sudim da je odgovor bio da pošto nije ništa rekao.
Zakolutala sam očima, iako nije mogao da me vidi preko onih rešetki ili kako se već zovu, koje su nas odvajale.
-Šta hoćeš?- pitao je, malo smirenijim glasom.
U ruci sam prevrtala kraj marame koja mi je bila vezana oko glave.
-Želim da vidim svog oca-rekla sam, trudeći se da mi glas ostane smiren.

Martina

Sedela sam na klupi u parku, pretvarajući se da čitam knjigu, dok sam u sebi vodila debatu.
Biti ili ne biti, pitanje je sad, pomislila sam sarkastično, da li da joj priđem ili ne?
Diskretno(bar sam se nadala da je diskretno) sam buljila u devojku koja je šetala svog psa, jesam li ja to rekla džukelu?, htedoh reći pas.
Nije problem bio u ljupkom pitbul terijeru čiji je povodac previše slabo držala, nego u njenim minđušama sa pentagramom istim kao na mojoj narukvici.
Moram da saznam.
-Hej!-uzviknula sam-stani!
Okrenula se sa zbunjenim izrazom na licu.
-Zdravo-rekla sam, dotrčavši do nje-sladak pas.
Hvala-rekla je nelagodno.
-Ovaj, te minđuše su prelepe.
-Hvala-ponovo je rekla.
Kada bolje razmislim, trebalo je prvo da smislim šta da kažem.
-Gde s...-počela sam ali me je neko prekinuo.
Okrenula sam se i videla novog učenika u mojoj školi.Ne sećam se kako se zove, Marko ili Mak ili tako nešto.
Izgleda da ga je i ona znala.
-Mark-rekla je- šta radiš ovde?
-Zdravo, Karen-rekao je i okrenuo se prema meni-ko si ti?
Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da shvatim da se meni obraća.
Izgledao je previše sumnjičavo za nekoga ko mi ne zna ni ime.
-Ja sam Martina, drago mi je-rekla sam lažno medenim glasom.Ovaj batica mi se uopšte nije dopadao.
Na trenutak je izbečio oči kada je pogledao u pravcu moje ruke ali je brzo povratio miran izraz lica.
Video je moju narukvicu,shvatila sam.
-Karen, moramo da idemo-odjednom je rekao.
-Za...-počela je ali se izgleda predomislila-u redu, idemo.
Okrenula se prema meni.
-Pa, videćemo se-rekla je ljubazno.
Onda su otišli a ja sam zabezeknuto gledala za njima.