Veštice se plaše mraka

15.Džek Trbosek

Ekatarina

-Hajde, Erika, samo se javi na telefon, javi se...-po stoti put sam pokušala da dobijem tu kozu na telefon.Volela sam svoju prijateljicu, ali je bila tvrdoglava kao mazga.
Sigurna sam da je, nakon što se iznervirala i otišla sama počela da istražuje.Verovatno već leži mrtva u nekom jarku.
Ne, nije toliko glupa da sa minimalnim znanjem o magiji(pod pretpostavkom da se ovde stvarno radi o magiji, još nisam sigurna da li Aleksandra, ako joj je to pravo ime, ne pokušava da nas uvuče u neku sektu), bez ikakvog načina da se odbrani, osim ako nije planirala da se izvuče na lepe oči(koje nema) i, pa, ne mogu da se setim još nekog razloga ali zar je ovo malo?
Odjednom me je pogodila gorka istina.
Poznajem Eriku od detinjstva i znam da ona jeste toliko glupa.
Jednom me je naterala da provalimo u jednu napuštenu staru kuću.Mesto je bilo jezivo.
Samo da se nije uvalila u neku mnogo veliku nevolju.
Zazvonio mi je telefon.
-Erika, gde si, šta radiš?!-rekla sam glasom punim panike.
-Smiri se, mazim mačku-rekla je potpuno opuštenim glasom.
-Maziš...Erika ti nemaš mačku!-prodrala sam se u telefon.
-Pa, nije moja.Samo smo se sprijateljile.
-Jesi li u svojoj sobi?-pitala sam izfrustrirano.
-Da-rekla je bez oklevanja.
-Ako bih sad došla kod tebe zatekla bih te u svom krevetu?
-Dva sata je ujutru, obe znamo da ne bi to uradila, ali, da, zatekla bi me.
Uzdahnula sam.
-Erika, čuvaj se-rekla sam, ali mi ništa nije odgovorila.
Spustila je slušalicu.

Erika

Prekinula sam Ekatarini vezu i nastavila da hodam.
Mada, ne po svojoj sobi.
Nisam volela da lažem Keti pošto ona prokleto zna kad lažem, a to nije dobro za posao.Šta je tu je.
-Maco, jel' ima još mnogo?-pitala sam svog vernog Šarca.
-Mjau-samo je rekla.Počinjalo je da me nervira što je jedini način pomoću koga sam pričala s njom bio da ja kažem nešto a ona mi odgovori sa 'Mjau'.
Skrenule smo u neku zabačenu ulicu koju je izgleda i sam Bog zaboravio.
Negde pred njen kraj nalazila se mala, oronula kapelica.
Izgleda da Bog ipak nije sasvim zaboravio ovo mesto.
Čula sam korake iza sebe.
I ovog puta nije bilo moguće da to bude mačka.
Panika me je obuzimala dok su mi pred očima lelujale slike Džeka Trboseka i Hanibala Lektora.
Molim te da nisi ubica, molim te, samo ne budi ubica, mislila sam dok sam se okretala.
Otvorila sam usta da vrisnem ali mi je neko stavio ruku preko njih.
Taj neko je bio muškog pola.
Poželela sam da kažem nešto tipa:'Molim te nemoj da me siluješ, onda ubiješ, onda mi izvadiš utrobu i baciš me u kontejner, ko boga te molim!'
-Sada ću da te pustim, nemoj da vrištiš-rekao je sa tim nekim 'loš momak' fazonom u glasu.
Otkrio mi je usta i, naravno, duboko sam uzdahnula da bih mogla da vrisnem.
Primetio je to i vratio ruku na moja usta.
-Rekao sam da ne vrištiš-rekao je preteći.
Onda mi je ponovo sklonio ruku sa usta i okrenuo se prema maci.
-Midnajt, sledeći put bi mogla da dovedeš i nekoga ko ima mozga-rekao je iznervirano, obraćajući se mački.
-Kako to misliš?-rekla sam besno.Zaboravila sam da razgovaram sa potencijalnim serijskim ubicom, koji razgovara s mačkom.
-Ah, verovatno bih trebao da ti objasnim neke stvari, devojčice-rekao je pogledavši me.
-Objasniš?-pitala sam a onda sam shvatila šta je rekao posle toga-devojčice?
-Pođi za mnom-rekao je počevši da hoda.
-Ne pada mi napamet, psihopato-odgovorila sam idalje preokupirana time što me je nazvao devojčicom.
-U redu-rekao je i prišao mi.
Ustuknula sam ali me je on uhvatio oko struka i prebacio preko ramena.
-Hej!-rekla sam otimajući se-šta to radiš, grešniče?!
-Rekla si da nećeš da pođeš za mnom-odgovorio je, kao da je vandalizam najprirodnija stvar na svetu.
-Ma pusti me, manijače!
-Neću-jednostavno je rekao.
Još malo me je noskarao po toj smrdljivoj ulici dok me nije doneo do one kapele.
-Šta radiš, antihriste?!-pitala sam ga dok je otvarao vrata kapele.
-Glupe, male gadure, nikada više, reći ću Aleksandri da...-mrmljao je.
-Aleksandra?-prekinula sam ga-ovo je bio njen plan od početka, zar ne?
-Nije kao da ti je ona rekla da se šunjaš okolo sama noću, zar ne?
-Nisam sama-rekla sam, misleći na mačku.
-Midnajt se ne računa-rekao je, kao da mi je pročitao misli.Koliko sam znala, možda i jeste.
-Šta si ti?-pitala sam ga dok smo ulazili u kapelu-Aleksandrin potrčko?
Zastao je.
-Ne, ja sam njen brat.
Ispustila sam zvuk kao da se gušim.