Veštice se plaše mraka

6.Nestalo u plamenovima

Karen

Koliko treba da budeš visok da bi dodirnuo nebo?
To je bilo pitanje koje sam postavljala svaki put kad sretnem nekog.
Bilo koga,bilo gde.
I niko mi nikad nije odgovorio.
Ni taksista,ni prodavačica,ni lekar,ni Deda Mraz(a,verujete mi pitala sam ga više puta).
I nije me bilo briga što je nemoguće da se bude toliko visok i što nebo nije čvrsto i ne može da se dotakne.
Samo sam htela odgovor na to prosto pitanje.
Da li sam previše tražila?
Očigledno da pošto imam 16 godina a to pitam od kad sam imala 5.
Tako sam uradila i sada.
-Koliko treba da budeš visok da bi dodirnuo nebo?-pitala sam ga.
-Ponekad samo nekoliko centimetra.-odgovorio je nimalo zbunjen mojim pitanjem.
To je mene zbunilo.
-Šta to znači?-pitala sam ga.
-Šta tvoje pitanje znači?-odgovorio mi je sa pitanjem.
-Ko si ti uopšte?-pitala sam iznervirano.
-Ja sam Mark Stoun.-rekao mi je i pružio ruku-Ti?
-Ne očekuješ od mene da kažem svoje ime tipu koga sam upravo srela na ulici-rekla sam.
-Zašto ne?-pitao je-ja sam upravo to uradio.
-Da, ali ti si onaj koji je mene počeo da prati ,a ja nisam potencijalni serijski ubica.
-Da li to znači da ja jesam?-pitao je sa zabavljenim izrazom lica.
-Reci ti meni.-rekla sam sumnjičavo.
-Lepe minđuše.-odjednom je promenio temu i pokazao na minđuše sa pentagramom na njima koje sam pre neki dan našla.
-Hvala-rekla sam.
-Slušaj daću ti moj broj,zovi me ako se nešto desi-rekao je ozbiljnim tonom.
-Šta bi se desilo?-pitala sam zbunjeno.
Uzdahnuo je.
-Samo me zovi važi?-tutnuo mi je neki papirić u ruke i prešao ulicu.
Na papiriću je pisao neki broj i poruka na nekom nerazumljivom jeziku.
Stavila sam ga u džep i krenula prema školi.

Erika

,,Sejlem je mali grad u Američkoj državi Masačusets,u kom je u 17.
veku zbog "veštičarenja" ubijeno 13 žena, 6 muškarca i 2 psa.
Sve je počelo 1692.dečijom igrom. Beti, ćerka sveštenika i njena rodjaka Ebigejl, su slušale crnu sluškinju Titubu koja im je pričala o magiji sa Barbadosa.Ubrzo dečija mašta je učinila svoje i počele su da se dešavaju čudne stvari.
Devojčice su dobile napade vrištanja,grčenja u snu,glasno smejanje bez razloga...Uplašene devojčice optužile su 3 žene za veštičarenje.
Tituba, Sara Gud i Sara Ozborn,nakon toga su uhapšene,a devojčice su nastavile da okrivljuju nedužne da su sledbenici đavola.

Martina se stresla.
-Ovo je,bre,jezivo.-rekla je.
Bile smo u biblioteci i tražile smo odgovore među stranicama starih knjiga.
-Slažem se sa tobom.-rekla sam.
-Ali,kakve ovo ima veze sa bilo čim?-pitala je Keti.
-Mislite li da nas progoni duh neke Sejlemske veštice?-Martina je razrogačila oči.
-Ne progoni nas duh neke veštice.-odgovorila sam namešteno.
-Samo kažem,moramo sve uzeti u obzir.
-Keti,izgledaš kao da ćeš da povratiš.-rekla sam.
-Dobro sam.-rekla je,potpuno zelena u licu.
-Ne,nisi,da idemo kod lekara?
-Stvarno sam dobro,samo mi se na trenutak zavrtilo.-rekla je osmehnuvši se.
-U redu.-rekla sam još pomalo zabrinuta.
-Da potražimo još neku knjigu?-pitala je Martina pokazujući na redove polica oko nas.
-Oh,dušice nećete tu ništa naći.-čule smo nepoznati glas kako nam se obraća.

Nadam se da vam se sviđa i izvinjavam se zbog gramatičkih grešaka.Kliknite VOTE i komentarišite!

T.D.B.