Veštice se plaše mraka

13.Uspešna Buntovnica(1.deo)

Erika

Okej, jel' nekome ovde nešto jasno? Zato što meni nije.
Prvo Martina kaže kako je videla neku devojku koja je nosila jednu od ovih pentagram-stvarčica i onda je taj tip odveo i onda smo morale dva sata da provaljujemo kako ono čudo od sredstva za komunikaciju radi jer, shvatate, ona crnokosa veštičara nije mogla lepo da kaže kako funkcioniše i...GRRR.Ovo stvarno počinje da nervira.
I odakle njoj uopšte sestra!?
Možda zvuči glupo ali se nije činila kao preterano sestrinski tip.
Tako da sam odlučila da krenem u ofanzivu.
Ja i moje devojke (he he, fino zvuči) smo odlučile da malo istražujemo.
To nije baš najbolje prošlo.
Tačnije, nismo ni stigle do dela sa istraživanjem jer nismo mogle da se dogovorimo odakle da počnemo pa nismo ni počele.
Samo sam izjurila iz Ketine sobe(tu smo se dogovarale) i odlučila sam da malo sama istražujem.
I tako, trenutno sam u svojoj sobi i pripremam se za misiju.
Iskreno nemam ideju kako to da uradim ali će mi valjda nešto pasti na pamet.
Otvorila sam svoj prenatrpani ormar.
Neočekivano, svaki komad odeće koji sam posedovala se strmoglavio na mene.
E, divno.Baš magično.Pomislila sam.
Poželela sam da ostanem sahranjena ispod te gomile dok ne crknem ali sam imala posla.
-Joj-rekla sam izmučeno.
'Joj' je poprilično dobro pokrivalo situaciju u kojoj sam se nalazila.
Polako, kao da radim neku izuzetno komplikovanu operaciju u kojoj ako načiniš jedan pogrešan pokret pacijent umire, izvukla sam se iz tog džumbusa.
Bez volje i vremena da sada sređujem sve to pokupila sam ono što sam smatrala kao prikladno za ovu priliku.
Pod 'prikladno' mislim na crne farmerke,crnu majicu i preko nje crnu kožnu jaknu sa džepovima toliko plitkim da u njih nisi mogao da staviš ni maramicu da pošteno obrišeš nos.
Naravno, stavila sam i crne rukavice, da niko ne bi mogao da provali otiske, crne čizme koje su mi dosezale do kolena(nadam se da neću morati da se izuvam pošto rajfišlus na njima malo zakida) i vezala sam kosu u rep.
Pogledala sam se u ogledalu.Izgledam kao Aleksandra,pomislila sam.
Na pamet mi je pala izvandredna ideja.
Uzela sam ranac(crn, naravno) i počela da trpam stvari u njega.
Telefon, u slučaju da moram da zovem nekog da me vadi.
Prsten(nemoj da mi se pravite naivni, znate na koji mislim), zbog rukavica nisam mogla da ga nosim na ruci, a, i on mi je bio potreban ako upadnem u nešto baš veliko i moram da zovem Aleksandru da me vadi.Podrazumeva se da ću ga koristiti samo u krajnjim situacijama.Aleksandra ne sme da zna za ovo.
Džepni nožić koji sam dobila prošle godine za Božić od starijeg brata(rekao je da svako muško mora da ima jedan).Nisam smatrala da će mi mnogo pomoći protiv magije ali šta da se radi.
Novčanik, nisam imala dovoljno novca da podmitim nekoga za informacije ali mi se možda nešto prijede.
Da li da ponesem Grimoar? Ne, neću.Nije bio baš džepni priručnik da možeš da ga nosakaš gde poželiš i još uvek nije pisalo ništa u njemu tako da su mogli samo da mi ga ukradu.
Ponela sam i konopac.Bilo bi malo čudno što u sobi imam konopac, ali mi ovo nije prvi put da se iskradam u pola noći. Istina, obično sam se iskradala na neku žurku ali ipak.
Pa, mislim da je to sve.
Pogledala sam na sat.Prošlo je petnaest minuta od ponoći.Vreme je za polazak.
Pre nego što sam krenula, oko vrata sam stavila ogrlicu sa krstićem koju sam uvek stavljala kad idem da pravim nevolje.Znate kako kažu, Bog čuva budale.
Odjednom mi se to nije činilo kao dobra ideja.Šta ako me udari grom ili tako nešto?Veštice ne bi trebalo da su vernici, zar ne?
Neka večno gorim u paklu ako treba, uvek sam nosila ovu ogrlicu kad idem da pravim probleme, nosiću je i sada.
Stavila sam jastuke ispod ćebeta kako bi izgledalo kao da spavam i otvorila sam prozor.
Komšijski krov nije bio daleko tako da mi nije neki problem da se uspentram do njega.
Skočila sam na obližnje drvo koje je uvek bilo moj veran saučesnik kad sam se iskradala i kad su mi se jele jabuke.
Uhvatila sam se za jednu debelu granu i na nekoliko sekundi visila s nje.Jako sam se zaljuljala i odbacila sam se pravo na komšijski krov.
Okej,sad je caka u tome da siđem do njihove terase.
Komšinica Maja je imala 50 i kusur godina, nije imala muža i bila je opsednuta raznim primercima flore.Ozbiljno.Ljubičice, kaktusi, neke biljke koje kad ih omirišeš ugušiš se,protiv lopova mada me je jednom uhvatila kako se šunjam po njenom dvorištu i igrom slučaja ih je dobila dve nedelje posle toga.Ali imala je i neke lijane(nisu to lijane ali nemam pojma šta je to tako da su to lijane) na svojoj terasi koje su bile zgodno jake i dosezale su skoro do zemlje.
Moj cilj je, kao što rekoh, bio terasa i nažalost bilo je malo nezgodno doći do nje.
Ušla sam kroz mali tavanski prozor koji sam slučajno razbila loptom kad sam imala pet godina i koji je još bio razbijen jer matora škrtica nije htela da ga popravi(bila je udovica i ne može se reći da joj muž nije ostavio para da živi bezbrižno sledeća dva života).
Sa jezivog tavana koga nikada nisam stizala da se plašim jer je adrenalin uvek preovladavao sam sišla na drugi sprat. To je bio sprat gde je Maja spavala tako da sam bila ekstremno tiha da je ne bih probudila.
Preko puta njene spavaće sobe bila je njena radna soba(šta je radila boga pitaj, ali se tako zvala pa neću da budem zakeralo) i u toj sobi su bila vrata koja su vodila do terase.
Korisno za lopove i za mene, uvek ih je držala otključanim.
Otvorila sam ih i uspentrala se uz lijanu.
Duboko sam uzdahnula i trudila sam se da što više držim dah zbog otrovnih biljaka koje sam vam spomenula.
Sišla sam i pretrčala dvorište. Preskočila sam kapiju i konačno bila van dvorišta.
Uzdahnula sam sa olakšanjem.
Jedno malecko pitanje mi je palo na pamet.
Šta sada?

Nastavak je malo duži od uobičajenog.Nadam se da vam se sviđa. Kliknite VOTE i komentarišite!

T.D.B.