Veštice se plaše mraka

12.Sestrinstvo i Veštičiji Viber

Alexandra

Alexandra..
-A?-bila sam malo zatečena kad se poznati glas javio u mojoj glavi, s neba pa u rebra.
-Aleksandra, progone te duhovi, mi znamo šta si, čuvaj nas se...Buuuu...
-Opa, ili grmi, il' se zemlja trese,ili bije more u bregove?
-Niti grmi, nit' se zemlja trese,niti bije more u bregove, već to naše junakinje silne otkrile, konačno, kako da upotrebe Veštičiji Viber.
-Nije kao da je preterano lako, da li si ti ovo sredstvo za komunikaciju, da ga tako nazovem, nazvala Veštičiji Viber?
-Da, dobra fora, zar ne? Upravo mi je pala na pamet, kao da su mi neke moćne boginje inspiracije upravo usadile tu ideju u glavu.
-Možda neke tvoje drugarice-veštice koje pokušavaju da pričaju s tobom ali ne mogu jer je ovo teško za provaliti.
-Ako vi imate manjak mozga, ne znači da ga imaju svi i stvarno nije toliko teško.
-Pa, da si nam predhodno rekla kako da koristimo Veštičiji Viber ne bi bilo nikakvih problema.
-Da, ali, gde je tu zabava?
-Već si to jednom rekla, ne ponavljaj se, Alex.
Napravila sam neki zvuk sličan davljenju na taj nadimak.
-Molim vas, nemojte da me zovete tako-rekla sam, skoro prekljinjajući.
-Pobogu, Alex, pa, zašto te ne bi zvale tako?-rekao je iritirajuće poznat glas, širom otvorivši vrata dok je ulazila-ja te tako zovem.
-Hej, ko je to tamo?
Nisam se obazirala na njih.
-Oh, vidim da si ih konačno našla!-rekla je-pa, nadajmo se da će ove malo duže potrajati.
Namestila sam izraz lica za koji sam se nadala da opisuje moja osećanja prema njoj.
-Gledaj svoja posla-rekla sam.
-To mora da je najoriginalnija uvreda koju sam ikada čula-rekla je, sa zlim osmehom na licu.
Hana Montenegro, devojka sa kojom sam bila prinuđena da delim prezime i roditelje, sa svojih metar i 64', uvek u roze nalakiranim kandžama i plavim loknama uvek svezanim u rep, bila je najiritantnija osoba koju sam poznavala(osim možda Erike).
-Nadajmo se da nećeš i ove odvesti na put bez povratka-nastavila je svojim piskavim, iritantnim glasićem.
Ne, ipak mi se Erika više sviđala od nje.
-Pazi se, Hana, možda i se i ti prošetaš tim putem-rekla sam medenim glasom.
-Devojke, shvatate li da smo još uvek tu?
-Umukni-obe smo rekle u isto vreme.
-Okej, ali ako nikome ne smeta, možete i da objasnite onu opasku o putu bez povratka?
Ne, pomislila sam, ne bi vam bilo svejedno da znate tu priču.
Uzdahnula sam.
-Možda jednog dana devojke, a sada sačekajte da isteram mog idiota od sestre iz sobe, pa će te mi reći šta ste htele.
-Čekaj, ti imaš sestru?

Okej, odlučila sam da unesem nešto od vaše genijalnosti u ovaj deo.

Sve vas volim!:))<3<3

T.D.B.