Beautiful Fog

Memories

"Dobro došli nazad." Helena ih je sve pozdravila na vratima. 

Tog momenta kada je Archer zatvorio vrata, Arthur i Lotus su se vratili u svoje demonske forme. Lotus je onda nastavila ka unutrašnjsti ogromne vile u kojoj je Archer živeo i izašla je u dvorište. Arthur je otišao za njom, ali je on poleteo i nestao u oblacima.

Tirkizna veštica je bila zbunjena i pogledala je u ljudsko biće pred sobom.

"Šta si uradio?" Pitala ga je.

"Ništa. Rekao sam im da neće imati prijatelje ako sede sa mnom i oni su mi rekli da ih ne zanimaju ljudska bića, i od tada su tom stanju." Archer je slegao ramenima. "Idem u svoju sobu, ako vam trebam tamo sam."

Archer se popeo uz stepenice i otišao je u svoju sobu. Bacio se na krevet i uzdahnuo je. 

Zašto su se Lotus i Arthur naljutili?

* * *

1185. godina, negde u Japanu

"Mamice gde idemo?" Jedna veoma mala devojčica, sa izrazito plavim očima je upitala svoju majku.

"Požuri Lotus, zakasnićemo." Žena koja je držala malu ručicu u svojoj joj je odgovorila.

Žena je bila prelepa. Visoka, vitka, telo o kakvom svaki muškarac sanja, bleda put, dugačka crna kosa, ledeno plave oči i bledo roze usne. Nosila je beo kimono sa svetlo plavim pahuljicama posutim po celoj tkanini. Njena ćerka je bila minijaturna verzije nje same sa slatkim pomalo rumenim obrazima.

"Mamice jesmo li tamo?" Šestogodišnja Lotus se osećala dosadno dok je išla za majkom po svežem snegu.

"Lotus, strpi se. Idemo da posetimo tatu." Žena je odgovorila.

Njih dve su stigle do jednog malog ribnjaka. Vreme još nije bilo toliko hladno da zamrzne vodu ali lotosovi cvetovi su bili pomalo smrznuti. Visoka žena je pustila ćerkinu ruku i kao magijom je od leda napravila lotosov cvet i postavila ga pred mali grob kraj ribnjaka. 

Blagi šum je došao iza njih i Lotus se okrenula. Ita sebe je videla čoveka sa mačem. Ali nije primetila da ih je bilo još niti da oni nju nisu videli. Lotus je bila zbunjena i posmatrala je svoju majku.

"Snežna veštice!" Jedan od pridošlica je viknuo i krenuo na ženu.

Crnokosa žena nije imala pojma niti upozorenja, sjajan mač joj je odsekao glavu i žena se polako počela pretvarati u sneg. Lotus je stala pred čovekom, njena leđa okrenuta ka njemu.

"Mamice?" Lotus je upitala i dotakla odsečenu glavu koja je nestajala.

"O Bože, pa ona ima dete."

"I to je sigurno snežna veštica. Ubij i to dok ne odraste."

"Ne možeš samo tako ubiti dete... Bilo da je dete veštice ili Boga."

Lotus je za to vreme plakala nad brdom snega koji je ostao kao dokaz majčinog tela. "Mama!" Devojka je vrisnula na sav glas i njene emocije su prizvale vetar koji je smrznuo sve do kostiju.

"Šta čekaš, ubij je!" 

To je privuklo pažnju male snežne veštice i pogledala je grupu seljana iza sebe. Suze su joj se slivale niz blede obraze i natapale su joj kimono. Ustala je u stojećki položaj i nakrivila je glavu u stranu. Njeno lice je bilo prazno i hladno kao sneg. Više nije bilo traga osmeha koji je krasio njene prelepe crte lica. Bio je samo trag smrtničko crvenih očiju i iskrivljenog, skoro psihopatskog osmeha na devojčinom licu.

Nalet vetra je bio jak i nemilosrdan. 

Seljani su vrisnuli kada je devojka elegantno dunula led iz usta. Za par sekundi bili su smrznuti u sante leda. Lotus im se približila i prstom je lagano udarila led u kome je bio zarobljen ubica njene majke.