Posljednji plamen

Nitko nije savršen

Fran POV.

Čujem zvuk otvaranja vrata. Lagani koraci odjekuju u prostoriji. Čujem tup udarac. Neka stvar je stavljena na nešto pored mene. Zatim čujem škripanje stolca.

Onda par minuta tišina. Sve bih dao da mogu otvoriti oči, ali jednostavno nemam snage.

Osjetim nečiju ruku kako je uzela moju. Ruka je bila toplija od Allisine što znači da nije ona.

"Što si vidio u njoj? Zašto je ona bila toliko posebnija od mene? Ona ti je ovo napravila. Da si ostao sa mnom ništa od ovoga se ne bi dogodilo ", glas mi je bio poznat.

Martina.

"Bilo nam je tako lijepo. Zezali smo se, sprdali ostalima kada bi nešto sramotno napravili i bili bi jedno uz drugo kada bi nam bilo teško. I gdje smo sada? " šmrcnula je.

Ponovo tišina. Samo su se čuli njezini jecaji. Moram priznati da nikada nisam vidio ovu stranu nje. Čak nisam ni mislio da postoji ta strana.

Ta emocijalna strana.

"Znaš... Stalo mi je do tebe. Kada si bio sretan s njom, to se dalo preboljeti, ali sada dok ležiš u ovom krevetu, ne. Da si sad bar budan ", osjetim njenu ruku na mom licu.

Začujem zvuk vrata i Martinina ruka odmah nestane s mog lica.

"Martina?" začujem neki ženski glas.

"Da?"

"Vrijeme je da odeš. Pusti ga neka se odmara."

Škripanje stolca mi daje do znanja da se Martina ustala. Čujem korake kako se udaljavaju te vrata.

Tišina proguta sobu. Odlučim da se odmorim kao što je ona žena rekla. Što se upravo dogodilo?

Vrhovni vatre POV.

Tapkam nogom. Nisam znao da kad si nervozan grizeš nokte, evo sad znam. Tako je užasno, ali ne mogu prestati.

"Ima li kakvih rezultata, doktore?" glas mi je nekako hrapav.

Doktor još pregledava Allisine modrice. Nešto si mrmlja u bradu te se odmakne. Ustaje se s mog kreveta te mi prilazi.

"Nema sumnje da je izlupana granama, ali tu dolazimo do glavnog problema ", skida naočale te me gleda umornim crvenim očima.

"Što to?" osjetim kako mi puls ubrzava.

"Jačina udaraca je jaka. To nije mogla napraviti ženska osoba."

"Mislite na nekoga?" upitao sam.

"Da se to prije dogodilo ne bih znalo, ali sad znam jednu osobu ", rekao je i pogledao prema Allis.

I ja sam pogledao. Mirno je ležala na mom krevetu prekrivena crvenom dekom. Imala je omotanu bijelu krpu oko glave.

Poprimala je crvenu boju od krvi.

"Preživjet će, zar ne? Mi ne umiremo."

"Osim ako nas neko ne ubije metkom u glavu točno između očiju ili, kao što je njen slučaj, udarce u glavu tako da krv uđe u mozak."

Prekinuli smo sa razgovorom i gledali Allis. Allis je borac, uspjet će ona preživit.  Siguran sam.

"Nitko nije savršen ", rekao je.