Napravila sam jedan korak unapred bez gledanja,udarila sam o nečije čvrste grudi. Nesigurno sam napravila dva klimava koraka unazad. Šake su mi se znojile,svaka kap kao da je nosila neku težinu. Nisam se usudila još da podignem pogled ka ovom tajanstvenom biću. Osetila sam bol u vratnim zilama,bile su zategnute poput konca koji samo što nije pukao. Bol se širio do vilice gde su izbili oštri beli vampirski očnjaci.Sada vec sigurno laganim pokretom sam vratila levu nogu iza da bih zauzela stav za borbu. Šake sam čvrsto stegnula u pesnice,to je bio znak da sam spremna. Kada sam zauzela stav usudila sam se podići svoj pomalo uplašeno pogled. Ispred mene je stajao neki dečko. Prvi put u ga životu vidim. Prvo što sam zapazila je to da je stajao sasvim opušteno ispred mene. Skenirala sam svaki deo njegovog tela. Imao je zlatno žutu kosu,jedan pramen mu je pao preko sredine lica. Oči su mu bile boje safira. Izuzetno je visok za jedno 2 do 3 glave više od mene. Njegovi očnjaci su se sijali poput sunca,do sada nisam viđala takvu pojavu.
"Ti si Lea,zar ne?"
Obratio mi se svojim hrapavin i dubokim glasom,što ga je činilo još više čudnijim.
"Kako znaš?"
Osetila sam neku bol u glavi kako prolazi,kao da sam doživela mini srčani udar.
"Svi znaju ko si ti."
Uvukao je svoje očnjake.Meni je laknulo,ali sam i dalje stajala u nepomičnom stavu.
"Koji svi?"
Sada sam već manju bol osećala u vratnim žilama. Najveća mana kod nas vampira je to što prilikom korišćenja naših očnjaka
"Pa šta misliš,Lea?!"
Naglasio je to 'Lea'. Bila sam zaprepašćena šta to ljudi znaju o meni.
"Ne znam o čemu pričaš!"
Sada sam već opustila pesnice i stajala u normalnom položaju.
"Devojko ti mene zezaš?"
Ruke je stavio na bokove,izgledao je ozbiljnije.
"Ne,nemam razloga u ovakvoj situaciji?"
Osećala sam kako mi vetar prodire kroz garderobu,postalo je veoma hladno odjenom.
"Ti si ćerka beta vampira i alfa vučice. To te čini jednom od moćnijih bića u našem svetu."
Rukom je pomerio pramen kose sa lica.
"Ne lupaj,nego kako je tvoje ime?"
Odmahnula sam rukom kroz smeh.
"Ne moraš da mi veruješ otkrićeš jednog dana. Ja sam Aleks,drago mi je."
Prišao je i pružio mi svoji bledu ruku.
"I meni,valjda."
Rukovali smo se. Tako jako mi je stisnuo ruku misllila sam da će mi šaka ostati u njegovoj ruci.
"Paa,gde si pošla?"
Nasmejao se,a zatim uvukao one sjajne očnjake.
"Do onog drveta.Moram nešto da te pitam?"
Opustila sam vrat,takodje sam i ja uvukla svoje da se ne bi osetio ugroženim.Zastala sam ispred njega da ne može da pobegne negde.
"Kako to da imaš takve zube?"
Krenula sam da stavim ruku na njegovu bradu,ali iz nekog čudnog razloga sam se predomislila i stavila je u svoj džep.
"Kakve?"
Videla sam u njegovim očima da mu se zenice još više šire,znači da laže.
"Sjajne!"
Osetila sam nagli adrenalin u telu,izgleda da je to zbog njegovog prisustva,još na otvorenom mestu.
"Ma znaš,to je nasledno--"
Počeo je da zamuckuje kao da je bolestan.
"Dobro,ne laži,eto ne moraš mi to reći,onda mi kaži zašto si me pratio?"
"Tebe mnogi prate samo što ti to ne znaš."
Skroz smireno je rekao.
"A šta si ti onda zapravo hteo od mene?"
Moje telo je zadrhtalo od straha i od uzbuđenja.
"Da se uverim da li stvarno postojiš."
Uneo mi se malo u lice.
"Ne unosi mi se u facu ako nećeš probleme!"
Odgurnula sam ga od sebe.
"Nisan hteo da te naljutim,vidimo se uskoro."
Mahnuo mi je a zatim odjurio velikom brzniom groz gustu šumu.
Stajala sam minut ili dva kao ukipljena,iz nekog razloga moje telo je bilo paralisano. U mojoj glavi su odljevale njegove reci 'vidimo se uskoro'. Gde se vidimo? Kada se vidimo? To ni sama nisam znala.
Moje misli si mi govorile da trebam da se vratim kući,tako sam i uradila.
***
Dobro veče ljudi. Izvinjavam se što je ovaj deo malo kraći,imam nekih zdravstvenih problema pa nisam u stanju da pišem mnogo.I izvinjavam se i ako ima negde gram. grešaka. Volim vas sve. Opet želim da vam se zahvalim što čitate sve ovo. :) <3
Vote ako vam se sviđa.
<3
