Na sred pustog hodnika je stajao moj dragi Edi. Oči su mi se napunile krvlju. Ruke su počele da mi se tresu. Mislila sam da je nastradao u požaru pre 10 godina. Svaki moj dan od tada bio je prazan bez njega i njegovog smeha,a sada on stoji tu i smeje se. Niz moje lice su se razlile nekoliko kapi vrele krvi. Zagrlila sam ga jako bez reči,nisam želela da ga pustim nikad više. Samo sam ćutala,gledala sam njegove krupne plave oči kako u sebi nose tugu i kajanje.
***
Flashback
„Edi,hoćeš da se takmičimo ko bolje pravi kućicu od peska?"
Iskezila sam mu se i ako nisam imala još uvek prednje zube,izgledala sam smešno.
„Može,gubitnik skače sa stene strave."
Seo je pored mene.
Stena strave je bila jedna litica pored mora sa koje su poletale mnogobrojne ptice zbog velike visine. Šum talasa je bio neverovatno prijatan. Svojim veštim pokretina sam se trudila da napravim što bolju kuću. Nisam bila neki umetnik,ali vredelo je pokušati. Povremeno bih se pogledala s Edijem,a njegov pogled je govorio „Ja sam bolji!". Nije mi bilo krivo,on je moj najbolji drug,jedini me shvata,i pomaže mi u svemu. Da njega nije bilo nikada ne bih naučila da prihvatim svoju dvostruku prirodu.
„Jeej,gotov sam,gotov sam!"
Veselo je pevušio dok je skakutao oko svoje kućice koja je bila kao iz bajke. Imao je veliki talenat,često je vajao figure od blata iza svoje skromne kuće,svakim danom bih se sve više i više divila.
„Nisam ni sumnjala."
Podigla sam jednu obrvu prateći svaki njegov skok.
„Idemo!"
Uzeo me je za ruku. Trčali smo ka litici dok nam je vetrić milovao bledu kožu. Moji neposlušni pramenovi su bili svuda po licu.
„Najbolji prijatelji sada i zauvek!"
Uzeo me je za ruku. Stajali smo na ivici ogromne stene. Odjednom more kao da se smanjilo a talasi postali veći. Noge su nam se tresle što od straha što od uzbuđenja. U istom trenutku smo skočili. Let do vode nije trajao dugo,ali bio je magičan,vreme kao na trenutak da je bilo stalo. Dugo smo se kikotali u vodi. Svakog puta kada bi trepnuo njegove dugačke trepavice bi udarile o rub obrva,bilo je to tako slatko.
„Nikada te neću ostaviti!"
Zagrlila sam ga.
End of flashback
******
„Izvini što--”
„Samo ćuti.”
Prekinula sam ga. Htela sam da ga grlim do kraja života. Morala sam da ga pustim. Udaljila sam se nekoliko koraka od njega. Skenirala sam ga od glave do pete. Ništa se nije promenio. Imao je i dalje taj jedan zalutali pramen u svojon crnoj kosi koji je uvek stajao pravo. Duge trepavice,osmeh... Sve je bilo tu kao nekada,samo sada u većem pakovanju.
„Mislila sam da si nestao.”
Rekla sam sa velikom tugom u glasu.
„Svi su mislili tako,ali samo ja znam istinu o toj noći.”
Oborio je pogled. Po izrazu lica nije mu bilo lako da priča o tome.
„Meni možeš sve da kažeš,sećaš se najbolji prijatelji sada i zauvek?”
Progutala sam jednu ogromnu knedlu,koja je jedva skliznula niz moje suvo grlo.
„Kako da se ne sećam,svih ovih godina sam to ponavljao u glavi,bio sam sam,niko nigde,strah na svakom koraku...”
Njegove oči su odjednom promenile boju u crno. Beonjača mu je takođe bila crne. Uplašila sam se malo.
„Š-šta ti se dešava sa očima?”
Jedva sam prošaputala. Napravila sam jedan mali korak unazad.
„Sada vidiš zašto se nisam vraćao,svi me se plaše!”
Prekrio je lice šakama.
„Ne! Ti za mene nisi čudovište! Idemo kod mene da mi ispričaš sve.”
Uzela sam ga pod ruku. Polako smo išli ka mojoj sobi na drugoj strani hodnika. Nismo ništa progovarali dok nismo ušli i seli na sada "moj" krevet. Vreme za večeru je prošlo,ali koga briga,ovo mi je važnije od bilo čega sada.
„Pričaj!”
Sela sam naspram njega i prekrstila noge.
„Vidiš... Tada kada se desio požar moji roditelji su spavali... Ja sam bio u podrumu,koji je bio uvek natopljen vodom i sama znaš. Kada sam namirisao dim pokušao sam da izađem,ali bilo je prekasno. Nisam mogao da prođem pored razbesnele vatre. Prestalo je da gori nakon nekoliko sata,ali ništa nije ostalo od kuće. Gledao sam u spaljena tela mojih roditelja. Nisam imao više dom,porodicu,ništa... Imao sam tebe,ali nisam želeo da ti nanosim bol,i da te opterećujem--”
„Tu si pogrešio.”
Prekinula sam ga na tren.
„Lutao sam raznim gradovima,šumama. Ponekad sam se hranio biljkama, nisam hteo da ubijam jadne ljude... Svakog svitanja sam plakao i osećao neopisivu bol u grudima,kao da imam srce. Prolazili su meseci moje patnje,pa tako i godine. Našao sam utehu u crtanju po stablima... Jednog noći sam našao parče stakla. Dok me je ona bol probadala slučajno sam se pogledao,i video sam ovo. Oči su mi bile ovakve. Plašio sam se samog sebe. Nikada se više nisam pogledao,nisam znao šta sam sve do dana kada me nisu našli pomoćnici alfe kako buncam pored drveta prekriven krvlju od ponovnog plakanja. Doveli su me ovde,primili me,pružili dom koji dugo nisam imao. Vodili su me kod jedog starog veštaca da otkriju šta me do izjeda i zašto su mi oči takve.”
Napravio je još tužniji izraz lica a zatim nastavio.
„Otkrili su da ja nosim demona u sebi. On se aktivira svakog puta kada pomislim na neku tužnu stvar,a znaš nemam toliko lepih uspomena o kojima bih mislio,sem s tobom... Mislio sam da mogu da ga zatvorim u sebi ali to je nemoguće. On me izjeda iz noći u noć punih deset prokletih godina. Taj veštac mi je napomenuo to da kada bude bilo vreme demon će me naučiti da se transformišem u neko drugo biće,ali nažalost do sada to još nisam iskusio.”
Duboko je izdahnuo. Kao da mu je kamen pao sa srca. Ja sam zabezeknuto gledala.
„Ti si za mene Edi! Najbolji prijatelj,nikada neće taj demon tebe promeniti u mojim očima,zapamti nikad!”
Pomilovala sam ga po obrazu gledajući u te sada crne oči. Nakon nekoliko minuta okice su mu opet bile plave,a on me je snažno zagrlio.
****
Novi deo! Znači inspiracija odjednom i evo ga. Mislim da će vam se svideti.
BTW HVALA NA 900+ PREGLEDA JA SAM PRESREĆNA.
Izvinite stvarno ako ima nekih gramatičkih grešaka žurila sam da objavim.
I da neću vam dati slike likova,ipak vi pustite maštu na volju i sami ih stvorite 💫
VOLIM VAS SVE!💕💞
