Runa je bila na mojoj ruci. Boja joj je bila crvena kao vino. Shvatila sam da stojim na pragu stare zgrade u mraku i da pričam sa potpunim neznancem.
"A tvoje ime je?"
Podigla sam obe obrve.
"Mala,uskro ćeš saznati."
Zgrabio me je za ruku,i okrenuo ka ulaznim vratima. Nije bilo više crnila. Sada vidim ogroman hodnik izlepljen tapetama koje su malo pocepane. Na kraju hodnika su se nalazila drvena vrata. Dok smo koračali bila sam na granici da mi se kosa na glavi digne. Ispod braon tepiha su se čule stare trule daske kako škripuću svakim našim korakom.
"Šta sad?"
Napravila sam poslednji korak ka vratima.
"Sada ćeš videti svoju sadašnjost,prošlost i budućnost."
Stavio je ruku preko mog ramena.
"Važi."
Krenula sam rukom da otovorim vrata,ali sam udarila u nešto nevidljivo.
"Stvarno misliš da možeš ti?"
Krenuo je da smeje.
"Pa ne znam."
Namrštila sam se.
Spustio je ruku na drvena vrata. Poćeo je da izgovara meni neke strane reči. MIslim da su bile na grčkom jeziku. Vrata su počela da se sama otvaraju,a neka svetlost je virila iza njih.
"Je l smem da udjem a?"
Stajala sam ukipljena.
"Pa da probamo."
Zajedno smo prešli u drugu prostoriju. Ona jaka svetlost kao da je isparila negde. Sada smo stajali u nekom baru. Bilo je čudno,ali u isto vreme intereantno zato jer je sve bilo drečavo crveno,a stolice crne kao noć.
"Znam da u sebi misliš šta ćeš ovde ako si pošla na upis."
Skinuo je svoju jaknu.
"Baš tako."
Zakolutala sam očima.
"Sada ideš sama kroz ona vrata tamo,ja ostajem ovde,ako prođeš vidimo se kasnije."
Pokazao je prstom na još jedna ogromna vrata.
****
"Ti si za upis?"
Obratio mi se jedan visoki,elgantno ubučen muškarac sa crnim očima i razabrušenom crnom kosom.
"Da."
Prošarala sam pogledom preko svih vampira koji su se nalazili u toj ogromnoj beloj prostoriji.
"Onda stani u red."
Rekao je uz smešak i otišao u masu drugih vampira.
Koračala sam nesigurnim koracima do kolone od nekoliko mladih vampira. Osećala sam se kao da dolazi smak sveta,a ne da moram da čekam. Vreme je prolazilo sporo,moji prsti su bili hladniji nego kada sam prvi put počela da se pretvaram.
"Lea!"
Čuo se nečiji nežni glas kako me proziva da istupim.
Pravim korak napred.Gutam ogromnu knedlu gledajući u prazan prostor.
"Tvoj zadatak je da svaku metu udaris u srce,a ako to uradiš previše sporo ne prolaziš na sledeći nivo."
Sada već čujem taj isti glas preko mikrofona.
Iz poda se uzdizu lutke vezane za jedan drveni štap sa oznakom za srce. Počinju da se spuštaju gore dole to je otežavao posao da ih zgrabim.
"Start!"
Opet isti glas.
Pravim još jedan korak napred. Pažljivo posmatram kretanje lutaka. Brojim vreme do spuštanja i ponovnog podizanja. Period između dva spuštanja je bio dve sekunde. Brzinom svetlosti trčim do jedne mete,udaram tako jako da je odletela i udarila u zid. Opet trčim do druge lutke,svojim hladnim rukama je čupam i bacam iza sebe. Treća lutka je počela da se brže mrda,ustanovila sam da je razlika od pola sekunde. Potrčala sam ka njoj,stala sam iza i polomila drveni štap a zatim probola lutku. Bacila sam je na pod,bila je prašnjava,gora od kovčega mog brata. Vratila sam se na početak i glasno rekla "Hvala."
**********
Helou,evo nastavka,nisam mrtva kao što mislite hahahah
Znam da je kraći ali stvarno nemam vremena za duže,možda u toku nedelje izađe jedan duži a sledeće nedelje nastavak od priče "Academy" zato jer ste mi tražili i drago mi je što vam se sviđa
I nadam se da vam se sviđa novi naziv priče,onaj stari je bio nekako običan hah
Jedno veliko hvala za BalkanGraphics <3
