Sportašica (završeno)

5. "Mrzim ju!"

Ulazim u kuću sva sretna jer je moj plan upalio i zatičem svog neurednog brata kako traži nešto po dnevnom boravku.

"Šta to tražiš?" upitam bacajući torbu na pod i krećući prema kuhinji kako bi uzela nešto za jesti.

"Čarapu" kaže ni ne pogledavši me.

"A što si ti tako sretna?" pogleda me.

"Zato što je moj plan uspio!" kažem s nekim magarećim osmijehom.

"Ahh, evo je, napokon!" pogledam ga i vidim kako izvlači čarapu ispod kauča. Pitate se kako je dospjela tamo? Pa rekla sam vam da je moj brat jako neuredan.

"Tvoj plan?" kaže smijuljeći se,

"Koliko se sjećam, to je bio moj i Larin plan?" pravi se senilan.

Baš kad sam zaustila da nešto kažem, čulo se zvono ulaznih vrata.

"Ajde otvori!"

"Ej, ako sam mlađa, nisam tvoj rob!" kažem prkosno, ali ipak odem otvoriti vrata jer nije pristojno da gost čeka pred vratima.

Otvorim vrata i ugledam Adriana.

Osmjehnem se u znak pozdrava i pustim ga unutra.

"Di je onaj klipac?" nasmijem se na njegov nadimak i ubrzo iza sebe čujem svoj najdražeg brata.

"Taj klipac te je čuo i ovdje je" govori to i pokušava zvučati što strože.

"Kako tvoje tjelesno?" pita me Adrian s ogromnim osmijehom na licu.

Njih sve ova moja situacija prilično zabavlja, a ja umirem na mukama.

"Zapravo, jako dobro!"

"Kako to?" upitno me pogleda na što se ja slatko nasmiješim.

Adrian mi je bio kao drugi brat, on i Petar se poznaju odkad su propuzali. Adrian je veoma zaštitnički nastrojen i on nema ni sestru ni brata pa je mene oduvijek smatrao svojom sestricom.

Tu je bio jedan problem, naime Adrian je također igrao nogomet i bio je jako dobar igrač, bio je kapetan dok nije došao Luka. Njih dvojica su bili u istom timu i pošto je Luka "uzeo" Adrianu kapetansku vrpcu, nisu se baš previše voljeli, zato sam odučila Adrianu prešutjeti da sam našla instruktora zvanog Lula Mihaljević.

"Našla je instruktora!"

Ne, ne, ne Petre, ubit ću ga, to nije smio reći!

Prostrijelim Petra pogledom i on shvati što je napravio.

"Koga?" iznenađeno upita Adrian.

Eh, da samo znaš kako ćeš se tek sad iznenaditi...

"Luku Mihaljevića" kažem jedva čujno.

"Molim?" skočio je kao opečen.

Dok sam ja smišljala način kako Adrianu objasniti ovo, čulo se zvono  na ulaznim vratima, u pravi čas, tko god da je, častim ga pićem.

Odem otvoriti vrata i pred očima mi se ukaže moja najgluplja rodica na svijetu. Leona.

Ona misli da joj je ime presavršeno kao i ona sama, al je glupa na zavidnoj razini. Svejedno, bolje nju gledati nego Adrianu objašnjavati situaciju od maloprije.

Nas dvije smo ušle u dnevni boravak i Leona je pozdravila Adriana nekim nazovi zavodničkim pozdravom. Jesam li vam spomenula da je Leona prvoklasna štraca.

"Paa bokić, Adriane!" rekla je zavodničkim tonom i iskesila svoje zečije zube, a Adrian ju je pogledao s nekim žaljenjem.

Pričali smo i družili se oko sat vremena, zapravo smo više zezali Leonu, ali ok.

"Ne želim da ti on bude instruktor!" kao kiša iz vedra neba, reča Adrian.

"Ko ti je instruktor i zašto?" upita ona tuka svojim skičavim glasom.

"Ali Adriane, past ću!" zacvilila sam bespomoćno ignorirajući ovu kozu pored sebe.

"Paa... imam ja jednu ideju" govorio je pomalo neodlučno Petar.

"Kakvu ideju, kakav instruktor, zahtijevam da mi netko objesni sve!" skičala je Leona, ali ona mi je sad bila najmanji problem.

"Ako Nika ne bi išla sama na instrukcije, nego..." govorio je Petar gledajući Adriana.

Pa zna li on da sam ja njegova sestra, a ne Adrianova i bilo bi lijepo kad bi se zauzeo za mene a ne od Adriana tražio dopuštenje.

"S Leonom?" sad je pogledao u mene, a ja sam ga ošinula pogledom, pa u zbunjenu Leonu.

"Tko ti je instruktor?" obratila mi se kučkastim tonom da mi je došlo da zavalim šakom posred nosa. Namirisala je muški spol, to je njoj!

"Može!" uskliknuo je Adrian.

Životee, nisi pošten.

"Sigurno ni Leoni ne bi škodilo malo tjelovježbe!" smijao  se Adrian, a ona ga je pogledala uvrijeđeno.

Ljutito sam otišla u svoju sobu ispod glasa rekavši:

"Mrzim ju!" mislim da su me čuli ali me nije briga.