*Reality* (L.P...Croatian ZAVRŠENA)

Again

LIAM POV

Sada kada sam čuo što je sve Mia ispričala onom inspektoru, kroz glavu mi prolazi samo kako ću ubiti prokletog Nicka. Ne znam kojeg vraga taj idiot izvodi. Ali znam da ću ga izbrisati s lica zemlje. Mrzim ga. Mrzim. Moja Blondie je ovakva zbog njega. Ubit ću ga. Ubit ću ga. Sigurno ću ga ubit. Uhvatim za kvaku i krenem izaći ali me zaustavi Zaynov glas
"Miaa!" vikne i kad se okrenem začujem udarac. Ugledam Miu kako leži na podu a iz nosa joj teče krv. Automatski dolazim do nje, uzimam je u naručje ne obazirući se na to što Zayn govori. Za nekoliko sekundi već sam kod auta, položim je na stražnje sjedište, sjedam za volan i dajem gas. Moram što prije stići do bolnice, k vragu Mia.
"Otvori oči Blondie. Čuješ li me?" pokušavam je dozvati ali ne uspjeva mi.
.......

MIA POV

Otvaram oči i prvo što vidim je Liamovo umorno lice, spava na stolici, naslonjen glavom na krevet na kojem ležim ja. Shvatim da sam u bolnici. Ali zašto sam prikopčana na aparate koji ispuštaju neke čudne zvukove? To ne znam. Lijevom rukom krenem maknuti pokrivač sa sebe, kako bih ustala, ali zaustavi me cjevčica u žilama. K vragu, mrzim infuziju.
.....
Trideset i sedam, trideset i osam, trideset i devet..... pedeset i tri....kapljice prozirne tekućine iz velike plastične boce s natpisom "NaCI Natrijev Klorid, otopina za infuziju" kroz cjevčicu veoma brzo dolaze u krvotok, a Liam se ne miče, cijelo vrijeme spava. Nitko od doktora nije još bio ovdje, srećom.
"Mia..." Liam promrmlja i nastavi spavati.
Nekoliko trenutaka kasnije već je budan.
"K vragu, zaspao sam." reče tiho
"Trebao si otići kući spavati."  kažem
"Trebao sam ostati budan!" ljutito kaže i izađe van. Pa k vragu ponovno! Taj se lik u zadnje vrijeme stalno ljuti. Ja bih trebala biti ljuta na sav svijet jer mi se život polako ali sigurno pretvara u katastrofu. Ali ako bolje razmislim, nisam ni pitala Liama ima li on nekih problema. Zapravo ionako se većinom svađamo ili prepiremo oko gluposti.
Začujem korake kako odzvanjaju hodnikom i ubrzo se u sobi pronađe doktor. Onaj isti psihijatar Crowd.
"Gospođice Right." reče i klimne glavom. Vrhom prsta pridigne naočale bliže očima i poče švrljati po papirima koje drži u ruci.
"Ne želim zaključivati unaprijed, stoga bih vam volio postaviti nekoliko pitanja ako ste voljni odgovoriti?" reče ne skidajući pogled s papira.
"Ako baš moram.." odgovorim kratko.
"Prvo bih volio znati, u posljednjih nekoliko dana, koliko ste vremena bili tužni?" pita me najgluplje moguće pitanje.
"Većinu vremena." kratko odgovorim
"Koliko često ste plakali?" ipak je ovo pitanje gluplje od prethodnog.
"Skoro stalno." ponovno kratko odgovorim.
"Jeste li imali suicidalne misli?" pita dok upisuje nešto, vjerojatno moje odgovore, u neki crni rokovnik, koji ne znam otkud je izvadio.
"Nisam imala suicidalne misli." kažem.
"Jeste li razmišljali o ubojstvu određene osobe ili osoba?" pita definitivno najretardiranije moguće pitanje.
"Jesam." iskreno odgovorim, a on skrene pogled s rokovnika na mene.
"U redu. Koliko ste vremena proveli razmišljajući o tome?" pita
"Ne dugo, znam da bih samim time napravila više štete nego koristi."  odgovorim.
"Imate li potrebu za samoćom?" upita i nastavi pisati.
......
Nakon još mali milion pitanja koja su bila sve gluplja i gluplja, gospodin doktor zaključio je da bih trebala početi konzumirati tablete za popravljanje raspoloženja. Kada mi je to rekao, pokušala sam ga gađati bočicom vode koja je stajala na ormariću pored kreveta. No na moju žalost bočica je bila otvorena i sva voda što je bila u njoj, završila je na meni i Crowdu. Više na meni nego na njemu, ali nije važno. Na tu situaciju smijali smo se dobrih desetak minuta a on je na kraju shvatio da mi samo treba malo vremena i da mi ipak neće prepisivati tablete. Još kratko smo razgovarali kada je u sobu ponovno uletio Liam....

"Mia! Uopće me ne slušaš!" požalio se Liam.
"Slušam te L." kratko kažem i usmjerim svu svoju pažnju na njega.
"Što sam poslijednje rekao?" upita namrštivši se.
"Pričao si o večeri, lazanjama." kažem nadajući se da sam pogodila, a sudeći po njegovom pogledu pogodila sam.
Promrmlja nešto kao da sam se ovoga puta izvukla, ustane sa kauča i nestane negdje. Mislim da je u kuhinji, ali nisam sasvim sigurna. Uzmem mobitel i okrenem Janein broj. Sve sam joj ispričala, djeci je rekla da me uhvatila prehlada pa da ne mogu doći po njih. Još jučer je odvela Leona na kontrolu. Ruka mu se brzo oporavlja i za mjesec dana biti će kao nov. Krenuo je u školu i naravo, ponovno uživa sa svojim društvom a i  Bella je u vrtiću svaki dan. Jane i policajčić su u ajmo reći vezi. A znala sam da nešto mute, samo mi nije jasno kako misle funkcionirati ako on ode u Italiju na neku obuku. Navodno će biti tamo godinu dana. Nema mi smisla da ona ide s njim, a nema smisla ni da ostane. No na njima je da odluče i dogovore se.
Podignem pogled prema crnom zidnom satu i vidim da je već devet sati na večer. Vrijeme je za spavanje, ako budem mogla zaspati. Zagalamim i zaželim Liamu laku noć, od njega dobijem kratak odgovor pa se namjestim i zatvorim oči...
......
Prevrćem se po kauču koji je jako neudoban i tvrd, ne mogu zaspati a kladim se da je ponoć prošla. Misli mi stalno lete na događaj s Nickom, ali i na onu glupu sliku koja se stvorila u mojoj glavi. Nema šanse da smo Liam i ja...ma ne, nema teoretske šanse. Valjda bih se sjetila ranije, moja mašta je zaista čudna kada može zamisliti ono što zamišlja. Kapci mi postanu previše teški pa ih zaklopim i zaspem.

LIAM POV

Iz sna me trgne vrisak koji se u sred noći prolomi svakom prostorijom....

"Trebala sam neke stvari napraviti drugačije....sam početak našeg početka trebao je biti drugačiji."
     MIA RIGHT

"...A bilo je mnogo boli u tom vrisku...." LIAM PAYNE