Dva različita sveta

3.deo

"Šta to?" Odgovorila mi je zbunjeno
"Da te odvedem na brdo sa lekovitim biljkama kako bi mogao da ti tretiram te rane".
Noge su joj bile crvene, krvavo crvene. Ruke ne znam ni kako je pomerala. Sva je bila u posekotinama i modricama. I svakako je bila božanstvena.
"Ma šta lupaš Mike? Nije mi ništa"- uspela je da to izgovori kroz lažan osmeh, iako se očigledno sva grčila u bolovima.
"Ne može" rekla je posle duže pauze.
"Ah, ko je rekao da se ti uopšte pitaš?"
Uzeo sam je za struk i krenuo da trčim ka našem odredištu. Prvo je malo vikala, i bunila se dosta. A kasnije se moglo primetiti da je strah potpuno nestao. Počela je da mi veruje.
Zaspala je u mom naručju. Sa tom srebrnom kosom bila je poslata kao varljivi anđeo sa neba koji ima misiju da mene zaludi. Volim je. Ne znam kako da opišem. Možda je to tako jer ne znam još sve o emocijama. Ali ne znam ništa ni o ljudskim, zapravo. Možda se ja njoj i dopadam, ali, njene ekspresije su zarđale i jedino što ja primećujem na njoj jeste tuga.
Stigli smo posle kratkog vremena do tog brda i ja sam polako krenuo da tražim skrovište. Kad sam pronašao savršeno mesto ostavio sam je tu da spava. Pomislio sam kako moram da nađem biljke za nju što pre, njene rane izgledaju sve gore. Krenuo sam da se penjem po uzvišenjima, tražeći biljke. Nisam ih našao puno, ali dovoljno da njoj pomognem.
Čula se glasna pucnjava, otrčao sam brzo da izvidim situaciju. U daljini video sam svoju vrstu kako leži na bojištu, bili su raspadnuti, skroz, jedva je koji deo ostao od njih. I video sam ljude, koji slave pobedu. To je bio najodvratniji prizor koji sam video.
Besan, pomislio sam kako treba da pomognem svom narodu, ipak su moji, boli me to što se par hiljada njih gasi svakog dana. Kroz glavu mi je prošlo kako treba da ubijem sve ljude.
Ali čekaj, ljudi su Lanina vrsta. Ona će me mrzeti.
Pokušao sam da obuzdam sebe i samo sam hteo da se što pre vratim mojoj dragoj.
Bila je već budna, čekala me je.
Dok sam joj tretirao rane izjavio sam joj jednu veoma važnu molbu:
"Lana, molim te, izađi iz rata sa mnom. Mi smo prijatelji, zar ne? Ne želim da te izgubim..."
"Znaš šta Mike, hoću, i ovako više ne služim ničemu, funkcije su mi trenutno ravne nuli"- spustila je glavu i izgovorila ove reči.

Tada sam shvatio da je ona ta.
Odlučio sam sve da joj priznam.

"Lana nisam imao vremena da ti se predstavim ranije. Ja sam ratni robot Ek342 i ja sam robot sa greškom. Nastao sam kao neuspeli eksperiment i umesto neograničene snage, ugradili su mi emocije. Dakle to je moja greška. Ja osećam bes, tugu, radost. I nedavno sam prvi put osetio ljubav. Kad kažem nedavno, mislim na 20.jun, kad sam prvi put video tvoju kosu. Što te više upoznajem, to sam više opsednut tobom. Volim te! Ja takođe imam i rok. Ako se ne raspadnem u ratu, moj sistem će se zbog greške ugasiti za 6 godina. Molim te mi dopusti da sav svoj ograničen život gledam tvoju beskonačnu lepotu."
Osetio sam kao kvar u predelu stomaka, da li je to neko uzbuđenje?
Čekao sam njen odgovor. Ćutala je duže vreme. Možda me ne voli.
Napokon je progovorila:
"Mike, ja...