Dva različita sveta

5.deo

Sa tim ranama bilo joj je teško i da se popne na brdo. Nije htela da je nosim, kaže, može ona sve sama.
Lov je, sem toga što ne želim da bude gladna, bio izgovor da je upoznam bolje i da čujem šta ona voli. Ona je meni nepoznato biće. Što je duže znam, to više volim i prihvatam ljude. Hteo sam da znam više o njihovim emocijama.
"Lana, pričaj mi nešto o sebi".
"Šta da ti pričam malo je tu da se zna".
"Pričaj mi o tvom životu, odrastanju, emocijama" izgovorio sam to i napokon smo se popeli na mesto na kom smo odlučili da lovimo.
"Hah, dobro. Rođena sam u malom selu blizu neke veštačke reke. To su selo nazvali selo na vodi iz šale što smo imali tako malu reku tačno na sredini sela. Ja sam usvojena od strane jedne divne porodice Bakers...."
Zaustavila ju je mala veverica koju je pokušavala da ulovi. Potegla je luk i promašila je. Zbog nervoze počela je da priča brže i glasnije
"Tu porodicu sam zavolela kao da je moja. Otac te porodice se zvao Džordž. Džordž je bio građevinar, nažalost, poginuo je kad je gradio jednu kuću na selu. Njegove kolege su nešto zajebale i krov se srušio na njega. To se desilo pre samo godinu dana."
"Tako mi je žao Lana" izgovorio sam to i pogodio vevericu koju je Lana toliko pokušavala da ulovi ali neuspešno.
Na ovom mestu više životinjica nije bilo pa smo seli na pod i nastavili smo naš razgovor.
"E, da nastavim. Majka se zove Lejla, ona radi u obližnjoj prodavnici. Ona i brat su mi najviše prirasli k srcu. Moj Brat Majkl je poginuo dok je radio sa mnom u laboratoriji na robotima. Nažalost naš eksperiment se okrenuo protiv nas, ja sam uspela da pobegnem, on nije. Moj bata je i napravio prvog robota, i dalje je čudo što nas niko nije spalio još, ali niko nas ne krivi. Imam i malu sestru, al sa njom nisam bliska, još je mala. Mama i sestra se sad kriju na jednoj tajnoj lokaciji. Dobri komšija Spens im donosi hranu. Jako se boje robota jer su im ostale traume od bratove smrti, bukvalno ni 5 minuta ne žele na vazduh da izađu. Ja sam u ovom ratu samo da osvetim brata. Ali onda sam zadobila ove povrede, a i ti si tu..."
Sistem mi je zaigrao kad sam čuo to.
Nastavila je: "i više ne želim da se borim, hoću kući sa mojom majkom da budem, da je zagrlim... da ti budeš tu". Izgovorila je i uzdahnula.
Da li to stvarno misli? Da li stvarno želi mene pored sebe. Tako kaže. Ali, zar se te reči ne govore s ljubavlju, a ne sa tugom na licu.
Danas sam naučio da ljudi pokazuju više emocija u isto vreme, i da njima vlada više tuga nego bilo šta na svetu.
Ali znaju da vole, porodicu, svoje komšije. Možda ona i voli mene. Nikako ne mogu da je provalim.
Samo me je zagrlila i poljubila, zahvalila se što sam je saslušao.
"Hvala ti Mike, sad mi je mnogo lakše. Pričaj mi sad, šta ti voliš?"
"Tebe".
"Šta drugo?"
"Ja samo za tebe znam, Lana. Jeste mi moja vrsta porodica. Ali ništa ne volim kao tebe."
Spustila je pogled i krenula unazad. Na njenom licu se videlo uzbuđenje ali i zbunjenost. I neprijatnost.
Slučajno je zgazila na polje mina postavljeno u blizini da onesposobi čoveka. Mina je raznela Laninu desnu nogu.
Vrištala je u bolovima, a ja sam znao koja mi je dužnost tad. Žrtvovaću se i otići ću do njenog sela, ljudi će valjda moći da joj pomognu.
Morao sam da požurim, možda smo bili u zasedi, ipak se ta mina ne bi našla tu u suprotnom slučaju...