Dva različita sveta

2.deo

Za napad na moju vrstu. Ona je čovek. A ja sam ipak na njenoj strani, ljubav je slepa.
Gledao sam je dok je svojim velikim mačem prolazila kroz sistem robota Er982 i nisam ništa sem ljubavi osetio.
U tom trenutku nešto je jako bljesnulo, robot je napao devojku mog života i morao sam je spasiti. Gurnuo sam je, a vatrena lopta lupila je u moju ruku.
"Izdajnik"-vikali su roboti dok su se kretali ka nama.
Uskoro smo bili opkoljeni, video sam da nam nema spasa i morao sam da je uzmem u ruke i odnesem daleko od opasnosti.
Sva je drhtala, bojala me se. Plakala je, nije znala da joj želim sve najbolje. U suzama je i zaspala.
Par dana sam trčao i tražio mesto da je sakrijem. Verovatno je bila gladna i žedna. Pošto smo mi roboti za gorivo koristili hranu, imao sam nešto malo hrane da joj dam, ali za vodu nisam mogao da se snađem.
Ostavio sam je u pećini u kojoj sam hteo da je sakrijem od sveta i otišao da tražim vodu. Čim sam se okrenuo zabola mi je mač u nogu i povikala: "Ko si ti?"
"Ja sam tu da te spasim"
"Ne treba meni pomoć, u ostalom, ne mogu ti verovati" vikala je dok je gurala mač sve dublje kroz moju nogu.
"Verovatno si jako gladna, izvini što imam ovako malo. Moram još i vodu da nađem tako da lezi i ne boj se"- izgovorio sam i krenuo sam da šetam u potrazi za vodom.
Izvadila je mač iz moje noge i prvo je gledala u hranu duže vreme, ali je posle sa suzama u očima jela kao da nije nedeljama jela.
Bože kako je lepa.
Vratio sam se u pećinu sa činijom vode i seo pokušavajući da pomerim skoro uništenu nogu
"Izvini zbog noge, daj da je popravim"-rekla je prelepim glasom
Razume se ona u to, verovatno je već programirala robote ranije. Kako je to žalosno što se njena mašina okrenula protiv nje.
"Nisam znao da devojke ratuju"
"Ne ratuju, ja sam dobrovoljac. Znaš, robot je ubio mog brata i daću sve da vam se osvetim"- besno je vikala na mene, iako nisam kriv.
Nisam znao šta da joj odgovorim na to pa je veoma dugo trajala neugodna tišina.
"Da ubijem ovu neprijatnost, ja sam Lana. A tvoje ime je?"
"Ja nemam ime"
"Evo, nek ti ime bude Mike. Nek to ime bude tvoja amajlija"- izgovorila je to podrugljivim glasom.
Lana...tako divno ime. To će biti moja amajlija, pamtiću ga do kraja života.
"Mike, hvala ti"
"Ništa Lana, nego, da li bi mi dopustila nešto da uradim?"

Htela sam da danas izbacim i drugi deo, da se ne bi izgubio u beleškama, a čisto i radi promovisanja moje priče😄
Takođe, ako imate neku zamerku ostavite komentar, nemam ništa protiv da je pročitam💕