Dva različita sveta

10.deo KRAJ

"Idemo Mike. Idemo na livadu, vodi me" rekla je to pomalo hladnokrvno, verovatno jer se jako mučila u proteklih par meseci.
"Moramo da odemo dok je još mrak, tad je svet najsigurniji jer većina njih spava" rekla je, vukla me je za ruku.
"Šta se ovde dešava Lana, objasni mi" izgovorio sam pitajući se kako su me uopšte pustili odavde.
"Pušten si zbog silne ljubavi koju si pokazao preman meni, sad idemo!"

Izašli smo, uzeo sam je za struk i krenuo da trčim, kao i uvek što sam radio. Falilo mi je ovo. Gledao sam je non stop, primetio sam da je ubrzo zaspala. Kosa joj je bila veoma kratka, izgledalo je kao da je to namerno htela. Lice joj je izgledalo mnogo bolje, zbog silnih operacija. Prste je imala, što znači da je Grej samo hteo da preuveliča situaciju. A noga joj je bila metalna. Našalio bih se da je sad i ona robot ali verujem da me zbog brata ne bi više ni pogledala.

Stigli smo na livadu, probudio sam je i počeo da joj pokazujem cvet.
"Gledaj, to je Dalija, to je cvet koji te opisuje" ubrao sam cvet i stavio joj ga u kosu. Izgledala je veličanstveno, definitivno je bila lepša od cveta.
"Mike, ovo je malo prebrzo, ali, imam plan. Da li želiš da zaustavimo rat?"
"Više to želim nego bilo šta na svetu".
"Onda moramo do glavnih organa vaše države, izjavićemo pred njima ljubav i to kako se uzimamo" sjajile su joj oči dok je to izgovarala.
Da li je ovo prosidba? Ona želi da bude sa mnom do kraja? Nisam više skeptičan, ne sumnjam više. Ona je ta.
"Divna ideja, sutra ćemo popuniti rupe u planu, a krenućemo kad padne mrak".

Skočila je na mene, izgrlila me i izljubila. Bio je to najsrećniji trenutak u mom postojanju

Sledećeg dana smo sve vreme smišljali plan. Dogovor je bio da izbegavamo sve napade i konflikte dok ne uđemo u "Robotik". Ali lako je bilo doći do tamo, nije tu bilo puno čuvara da ljudi ne bi provalili gde je mesto kompanije.

Čim je pao mrak krenuli smo. Uzeo sam je u naručje, upalio turbo brzinu i krenuo da trčim. Sva sreća kompanija nam nije bila daleko i posrećilo nam se da je sve bilo čisto. Valjda je sva vojska bila poslata na front.
Takođe, pošto je Lana sad imala metalnu nogu, senzorima je bilo malo teže da odrede da je ona čovek. A dok shvate da je čovek, ja ih već uništim. Tako da se roboti nisu puno obazirali na nas.

Stigli smo do tajnog ulaza kompanije. Oboje smo bili jako uzbuđeni.
Poljubio sam je a ona me je zagrlila i kao da je nešto izgovorila, ali je nisam čuo.
Ušli smo unutra.
Lana je poslala nekakav signal.
Za par minuta stvorilo se na milion ljudi, teleportacijom ili kako već, nisam znao, u to se nisam razumeo.
Ljudi su odmah krenuli u napad.
Krenuli su da tuku i lome sve robote koje su videli, a Lana je uzela mač i tačno me ubola u sistem.

Nisam stigao da je pitam zašto, već sam se polu-svestan srušio na pod.
Ali dobio sam odgovor od nje, kao da mi je čitala misli
"Mi smo dva različita sveta" izgovorila je dok je nepomično gledala u moje skoro mrtvo telo
Znači test je bio to da vide koliko daleko bih otišao zbog nje...

U poslednjim trenucima moga života video sam razne stvari. Skoro svakog robota na ovoj planeti pobijenog, moje telo srušeno, osakaćeno. Iznad mog leša Lanu sa Dalijom u kosi, Greja pored nje. Njihov zaljubljeni pogled i veoma dug poljubac.

Ja, robot Ek342, robot rođen sa greškom, greškom koja je dovela robote do sudnjeg dana. Ja, grešnik, jedino što sam mislio u ovom trenutku, trenutku moje "smrti", bilo je
Bože, kako je lepa.