Razdvojeni

Veoma je ozbiljno.

Već neko vreme je u operacionoj sali,niko mi ništa ne govori.
Kada ih pitam samo mi kažu "Strpi se","Čekaj te","Operacija je još  u toku".
Izašao sam iz bolnice i otišao do prodavnice u blizini da kupim cigarete,moram na neki način makar malo da se smirim.
Uzeo sam telefon iz džepa i video 11 propuštenih poziva,svi su me zvali.
Okrenuo sam Emin broj i čekao da se javi,nije joj dugo trebalo.
-Pa gde ste do sad?Šta se dešava?
-U bolnici smo.
-Šta?U kojoj??Odmah dolazimo.
Rekao sam joj gde smo i seo na klupu ispred.
Zapalio sam drugu cigaru i gledao kako polako sviće.
Samo da mi ona preživi,tek sam je našao ne bi bilo fer da je sad opet izgubim.
Bože ako te ima pomozi mi makar sad,ne dozvoli da joj se desi nešto loše.
Zašto mene nije udario taj auto,zašto sam je pustio samu trebao sam i ja da krenem sa njom.
A beba?Šta će sa bebom biti.
Zario sam glavu u šake  i plakao,plakao sam kao mala beba.
Ne poznajem je dugo,ali sam je ludački zavoleo.
Čak i kada sam je zezao to je bilo zato što mi je bila simpatična.
Odmah sam osetio neku povezanost sa njom.
Žuti taksi se zaustavio,a iz njega su izleteli Ema,Luc,Marc i Ana.
-Šta si joj uradio?
-Alo Luc nisam joj ništa uradio.
Luc me je držao za majcu i nije me puštao,besno me je gledao očekivao sam udarac,ali se Ema umešala.
-Luc nije sad vreme za to,hajmo unutra.
Vratili smo se u bolnicu i čekali,opet to čekanje.
Ovo čekanje nas ubija,doktori samo ulaze i izlaze.
Ana nam je donela kafu,to nam treba da nas razdrma malo.
Marc i Luc samo sede i gledaju u pod,Ema plače,i Ana zaplače ali se više trudi da nas umiri i donese nam kafu ili čaj.Dobra je ona devojka.
I ako je kratko znamo ona je tu sa nama svo vreme i trudi se da nam pomogne na svaki način.
Izašao sam samo još  jednom da bi Ema i ja zvali roditelje od Eli,nisu se preterano potresli samo su spominjali neke pare,u slučaju da ona ne preživi.
Vidi se da im nije stalo.Budale.
Ma da ona im i nije ćerka.
Doktor je izašao iz sale i išao je ka nama,svi smo skočili  sa stolica.
-Kako je?
-Iskreno,veoma je ozbiljno.Ona je u komi.Desna noga u koju je primila udarac ima ozbiljne prelome,jedva smo joj spasili nogu.
-Moći  će da je koristi?
Pitao je Marc.
-Hoće,ali mora na ozbiljnu terapiju koju neće  smeti da propušta.Ima još tri slomljena rebra,dva prsta desne ruke su slomljeni.I veći potres mozga.Tu su i podlivi,ogrebotine.Izgubila je dosta krvi,a ima retku krvnu sliku.Mi nemamo u rezervi tu krvnu grupu.
-A beba?Ja ću dati krv.
Svi su pogledali i mene.
-Nažalost beba nije izdržala,to je bila mala trudnoća,ali ne brini biće ona mama jednog dana.A ti dečko  podji sa mnom.
Ušli smo u tu sobu za transfujiju,odmah su krenuli da pripremaju igle i ostalo,videlo se da žure.
Otišao sam sa doktorom,pošto smo ista krvna grupa odmah su mi izvadili krv.
Malo sam ostao tamo da odmorim,prijala mi je samoća.
Samo da ona izdrži.Kada se probudi sve ću joj reći.Započećemo zajednički  život,da nadoknadimo sve izgubljene godine.
Čuvaću je i niko je nikad neće povrediti,daću sve od sebe da od sad zna samo za sreću.
Vratio sam se polako kod ostalih,kada me je Marc video potrčao je ka meni.
Udario me je tako jako pesnicom u nos,da je krv je počela da mi curi.Jedna medicinska sestra mi je dodala gazu,pogledala mi je nos i rekla da nije slomljen.
-Šta ti je budalo?
-Napravio si joj dete?
-Šta lupaš debilu?
-Ti si otišao  kod nje,a ona se vrati trudna.
-Alo da li ti uopšte znaš kako sve to funkcioniše.Ne može  posle jednog seksa da zna da je trudna.A da,ona je moja sestra koju tražim.Bilo bi bolesno da sam joj napravio dete,zar ne?
-Izvini molim te nisam znao.
-Uredu je.
-Čekaj,kako to sad?
-Da Luc,danas sam saznao.
-A ona?Da li si joj rekao?
-Ne,hteo sam da joj kažem danas.
-Biće veoma srećna kad sazna,oduvek je želela brata.
-Hvala Luc,dobar si ti momak.
Doktor je ušao u njenu sobu,da joj daju moju krv.
Zaustavio sam ga kada je izlazio.
-Da li mogu da je vidim.
-Ne još uvek.Narednih 48 sati su veoma kritična,ne želimo da se uzbuđuje.
-Molim vas samo na minut,juče  sam saznao da mi je ona sestra.Molim vas samo na minut.
-Uredu ali samo na dva minuta.
-Hvala vam.
Dali su mi masku i odelo da obučem,ne znam zbog čega.Ali bi i glavu obrijao da su tražili,samo da je vidim.
Ušao sam polako u sobu i prišao njenom krevetu.
Svuda oko nje su bili aparati,imala je neke cevi u ustima.Delovalo je kao da spava.
Prišao sam joj bliže i pogledao je.
Suze su mi opet krenule,lice joj je bilo u modricama.
Pomazio sam joj obraz i poljubio je u čelo.
Toliko toga bi joj sad rekao,ali ne sme da se uzbuđuje.
Spavaj mala,i da se probudis što pre.
Poljubio sam je još jednom i izašao sam iz sobe.
Skinuo sam ono i izleteo iz bolnice,Ema je trčala znom i dozivala me.
-Gde ćeš?
-Moram mami da kažem.
-Idem sa tobom.
-Ne,ostani.
-Ljubavi idem sa tobom,njoj sad ne trebam.
-Volim te,hvala ti što  si uz mene.Poludeo bi da ti nisi pored mene.
-Uvek ću  biti tu za tebe.
-Hajmo sad.
Zaustavili smo taksi i krenuli ka mojoj kući.
U kolima mi je tek sinulo da sad možda nije pravi trenutak da kažem mami.
-Ema misliš  da je pametno da sad kažem mami?
-Iskreno mislim da nije.Ona se donekle već pomirila sa tim da joj je ćerka umra,a sad ako joj kažeš da si je našao ali da je u komi i da se bore za njen život biće joj još gore.
-Upravu si.Reći ću joj kad se Eli oporavi.
-Tako je ipak bolje.
-Sada ću onda da se presvučem i uzmem kola,pa se vraćamo u bolnicu.
-Važi.I ja bi trebala da se presvučem.
Stigli smo kod mene ušao sam prvo u tuš  kabinu da se okupam,popio sam kafu ne znam više  koju po redu,pa smo krenuli do Eminog stana.
-Gde si krenuo?
-Pa do tebe.
-Nema šanse da ti voziš,ne znaš  ni gde se nalaziš.
-Šta  bi ja bez tebe mala?
Ona je sela za volan i ubrzo smo se našli ispred njene zgrade,ona je otišla da se presvuče.
Razgledao sam stan svuda su njihove zajedničke slike.
Otišao sam gore i ušao u sobu od moje sestre.
Sve je mirisalo na nju,seo sam na njen krevet i uzeo njen jastik.
Čvrsto sam ga stegao,suze su mi opet krenule.
-Ej ljubavi smiri se.
-Šta ako umre?
-Neće,jaka je ona.
-Tek sam je našao,a već je gubim.
-Gledaj me.
Uhvatila me je nežno  za bradu i podigla  moju glavu,dok mi je drugom rukom brisala suze.
-Nemoj više ni da pomisliš  na to.Znam da će biti dobro.Ona je najjača osoba koju poznajem.Idemo sad u bolnicu.
-Idemo.
-Nego hteo sam da te pitam nešto.
-Reci.
-Kakve su pare spominjali njeni kad si ih zvala.
-A ma neki čovek je njima plaća njeno izdržavanje.
-Ko?
-Ne znam stvarno,i ovo sam čula  kada su moji roditelji pričali.
-Ok.Sazna ću već.