Razdvojeni

Te zelene oči.

Vec šest dana smo ovde,njeno stanje je isto.
Još  uvek je u komi doktori postaju nervozni,lekovi su sve jači  ako se ne probudi uskoro njeni bubrezi će uskoro krenuti da otkazuju.
Trenutno smo tu svi,opet samo čekamo,sedimo i čekamo.
-Uzmi jedan mafin Alex.
-Ne mogu,hvala ti Ana.
-Moraš da jedeš,hoćeš da se razboliš?Šta ako se ona sad probudi,a ti se razboliš?Umesto da se veselite moraćemo i tebe u bolnički  krevet.
-Ok,ok shvatio sam Ana.
Uzeo sam jedan mafin i na silu ga pojeo,polako je počeo da pada mrak svi sem mene su otišli kući.
Prošla je ponoć  ušli  smo u sedmi dan kako se ne budi.
Otišao sam kod nje u sobu i seo na stolicu pored njenog kreveta,spustio sam glavu na njen krevet i nadao sam se da ću uspeti malo da odspavam.
Jak zrak sunca me je udario u oči,pogledao sam na sat prošlo je već 08:00,ufff divno sav sam se uskočio.
Hteo sam da ustanem,ali se dogodilo ono za čim sam čeznuo dugih sedam dana.
Eli mi je stiskala ruku,nije htela da me pusti.
Ustao sam i pogledao je,oči su joj bile zatvorene još uvek.
Počeo sam da dozivam njeno ime i da joj milujem lice.
Konačno  su me pogledale te divne zelene oči.
-Idem po doktora.
Istrčao sam iz sobe i uleteo u doktorovu ordinaciju.
-Ona....
-Šta?
Bio sam toliko zadihan i uzbuđen  da sam jedva uspeo nešto  da mu kažem.
-Budna je.
Doktor je obukao svoj mantil i krenuo je ka njenoj sobi.
-Ne možeš sad unutra.
-Uredu.
Šetkao sam ispred sobe i čekao  doktora,već  pola sata ljudi samo ulaze i izlaze.
Opet mi niko ništa  ne govori.Ali makar se probudila,konačno ćemo moći da nadoknadimo sve izgubljene godine.
Uzeo sam telefon i svima javio da se probudila,doći  će uskoro.
Nadam se da neće ostati još dugo u bolnici,smučilo mi se ovo mesto.Mnoge ružne i tužne stvari sam video ovde za ovih sedam dana.
Doktor je konačno  izašao ovaj put je imao osmeh na licu,prišao mi je i spustio mi ruku na rame.
-Dečko sve će biti uredu,tvoja sestra se probudila.Sve će biti dobro.
-Hvala vam na svemu doktore.Koliko će još  biti u bolnici?
-To ne mogu da ti kažem u ovom trenutku.
-Uredu.
-Možeš kod nje,samo nemoj da se zamara.
Ovaj put mi je bili malo teže  da udjem,budna je da li je čula sta sam pričao?
-Alex.
-Hej spavalice.
Prišao  sam joj i poljubio je u obraz.
-Kako si?
-Užasno sve me boli.
-Biće  bolje.
-Gde su ostali?
-Sace da dodju,poslao sam ih kući da odmore.
-I ti bi morao da odmoris,podicnjaci su ti ogromni.
-Ma kakav odmor.
Ubrzo su ušli  i ostali u sobu,svi smo bili srećni konačno.
Pričali smo i smejali se kao nekada.
Gledao sam ih kako se vesele i razmišljao kada će  biti pravi trenutak da joj kažem istinu.
Ema kao da je znala šta me muči.
-Idemo Alex i ja malo na svež vazduh.
-Hoću i ja.
-Ti ne možeš.
-Hvala Ema,tako da kažeš  drugarici u bolnici.
-Volim te.A kada ti doktor dozvoli vodimo te u šetnju.
-Šalim se bre.
Ema i ja smo izašli  iz bolnice i seli na istu onu klupu gde sam sedeo prvo veče kada je došla  u ovu bolnicu.
-Šta  te muci?
-Želim da joj kažem da sam joj brat,da je zagrlim i da joj kažem koliko je volim i koliko sam srećna što sam je našao.
-Znam ljubavi,ali mislim da danas nije pravi trenutak reci joj sutra.Još nije svesna ni ove nesreće.
-Znam.Upravu si.Sutra ću joj reći.
Vratili smo se u bolnicu,Luc i Ana su bili ispred.
-Gde je Marc?
-Ostao je sa njom u sobi.
Dugo se zadržao  kod nje u sobi,a ja sam postajao sve ljubomorniji.
Zašto mi krade vreme koje sam ja mogao da provedem sa svojoj sestrom.
Postao sam užasno sebičan kada je ona u pitanju,ipak mi treba mnogo toga da nadoknadimo.
-O deco vi ste još  tu?
-Jesmo doktore.
-Večeras svako svojoj kuci,da se lepo odmori te.Jasno?
-Ja ne mogu da je ostavim.
-Ostavljaš je u najboljim rukama,hajde odmorite se pa se sutra opet vidimo.
Ušli smo u sobu da se pozdravimo sa njom.
-Idemo mi,da li ti treba nešto?
-Može neka knjiga.
-Neka odredjena?
-Ne bilo koja.
-Donecu ti sutra ujutru.
-Hvala ti Ema.
-Ništa.
Ema i ja smo ušli  u kola i krenuli ka mojoj kuci.
-Hoćeš ti ujutru da joj odneseš nešto da jede,a ja ću da idem da joj kupim neku knjigu?
-Može.
-Šta voli da čita?
-Aaa Muso-a popela mi se na glavu sa njim.Rekla je kako bi volela da ima sve njegove knjige.
-Ok i to smo rešili.
Konačno  smo stigli kući,uželeo sam se svog kreveta.
Istusirali smo se i legli konačno  da se na miru naspavamo.
-Alex ustaj već je 11:00.
-U jee kad pre.
-Legli smo u 00:00,baš smo se naspavali.
-Definitivno.
Spremili smo se i krenuli ka bolnici,Ema je izašla  kod jedne pekare,a ja sam nastavio ka knjižari.
Imao sam sreće da su imali sve njegove knjige u ovoj knjižari.
Ušao sam u njenu sobu ona i Ema su jele i smejale se.
-Ćao devojke.
-Ćao.
-Jao ja moram da idem.
-Gde ćeš Ema?
-Moram da završim nešto,brzo se vraćam.
Prišla mi je da me poljubi i tiho mi sapnula "Sad joj reci".
-Doneo sam ti nešto.
-Jao Alex ovo je divno,hvala ti puno.
-Ma ništa.Nego znaš da si mi rekla da hoćeš da nađeš tvoje.
-Da.
-Pa našao sam tvoju porodicu.
-Stvarno?
Osmeh joj je zaigrao na licu i bilo mi je lakše da joj sve kažem.
-Pa gde su?
-Vidiš ja...
-Reci već  jednom.
-Ja sam tvoj brat.
-Molim?
-Da.
-Alex ne mogu da ti opišem koliko sam srećna.
-Nisi svesna koliko mi je laknulo što  si tako dobro prihvatila.
-Kako tebe da ne prihvatim?Ali zašto su samo mene ostavili?
-To je duga priča.
-Ispričaj mi ja i onako nemam gde da odem.
-Važi  seko.
-Moj bata.
Zagrlili smo se i poljubili,mojoj sreći nije bilo kraja.
Prihvatila me je i bolje nego što sam mogao da zamislim.