Razdvojeni

Čekanje

Vozili smo se ka bolnici,naslonio glavu na prozor i razmišljao koliko je život čudan.
Ona je mesecima bila uz mene,a ja nisam znao.
-Stani.
-Što?
-Skreni u ovu ulicu.
-Zašto?
-Samo skreni,i stani kad ti kažem.
-Ok.
Vozili smo se manje od pet minuta kada sam ugledao kuću  mog dede.
-Stani ovde.
-Čija je ovo kuća?
-Mog dede,ti idi u bolnicu.Čekaj  me tamo i javljaj šta se dešava.
-Sigurno nećeš da te čekam?
-Siguran sam.
Prišao sam velikoj ogradi i pozvonio na interfon.
-Ko je?
-Alex.
-Koji Alex?
-Otvaraj vrata već  jednom.
Vrata su se otvorila,a čovek  iz obezbeđenja  mi je prišao.
-Ko ste vi mladiću?
-Unuk,skloni se.
Gurno sam ga i ušao sam u kuću.
-Deda,deda...Gde si?
-Šta je bilo sine?
-Bako gde je deda?
-U svom kabinetu.Šta  se desilo?
-Mnogo toga.
Ušao sam besan kod njega u kancelariju,bio sam u stanju da ga ubijem koliko sam bio ljut na njega.
-Alex od kud ti ovde?
-Hoću  da mi odmah ispričaš sve.
-Šta to?
-Ne pravi se lud,sve o mojoj sestri.
-Ti nemaš  sestru.
-Prestani da me nerviraš  i pričaj.Mama mi je sve rekla,a uz malu pomoć ja sam našao  svoju sestru.
-Kako?
-Počni da pričaš već jednom.
-Šta da ti kažem?Tvoja mama je bila mlada,pred njom je bila velika karijera.Kada mi je rekla da je trudna sa našim vozačem poludeo sam.Poslao sam je u jedan manastir,platio sam im da joj zabrane svaki kontakt sa spoljnim svetom.Kada se porodila devojčicu smo dali sestri od jedne časne sestre.Svaki mesec sam im slao nešto para za njeno izdržavanje.
-Bravo,bravo.Stvarno genejalan plan.A nisi razmišljao o tome koliko će  tvoja ćerka da pati?
-Ostavio sam joj tebe.
-Oh kako si divan.
-Al bolje da nisam,pogledaj se piješ,drogiraš se.Ja sam sve to uradio da bi ova porodica sačuvala ugled.
-A ugled bi bio srušen  da si ostavio i devojčicu?
-Bilo bi teže da je udam.
-Ne se*i Will voli mamu,prihvatio bi je i sa desetoro dece.Ti si samo želeo da je kazniš.
-Moguće.Ali pogledaj kakav si ti ispao.
-Kakav dobar student?Dečko koji ima ozbiljnu vezu i zaljubljen je do ušiju.Da stvarno sam loš,naspram tebe.
-Mali pazi kako se  izražavaš.
-Sad kad sam našao svoju sestru više ti se neću ni obraćati.Ovo je naš poslednji susret.
-Ne pričaj  tako.
-Dovidjenja.
-Alex čekaj.
Izašao sam još  besniji nego što  sam došao,matori jarac nema ni trunku kajanja u sebi.
Izašao sam iz dvorišta i ugledao Emu kako sedi na kolima i čeka me.
Ljubav moja.
-Ema.
-Ej kako je bilo?
-Užasno.Šta  kaže  Luc?
-Sve je isto.
Podigao sam je,i njene noge su se našle oko mog struka.
-Stvarno si divna.
-Znam.
-Kaže se hvala,stoko debela.
-Hvala majmune.
-Šta bih ja bez tebe moja mala.
-Verovatno bi pukao.
-Sigurno.
-Ajmo čekaju  nas.Možda neko od njih hoće kući.
-Idemo,ali da mi ispričaš šta je bilo.
-Naravno.
Usput sam joj ispričao šta se desilo sa dedom,i ona je bila besna.
Stigli smo u bolnicu,Marc,Luc i Ana su još uvek bili tu.Oni su ovde skoro 48 sati.
-Hej šta se dešava?
-Ništa sve je isto.
Rekao je tužnim glasom Luc.
-Idi te vi kući.
-Ne,ne.
-Luc mora te malo da odmorite,da se okupate.
-Da Luc već počinješ  da se osećaš.
-Hvala Ema,uvek znas da utešiš čoveka.
-Šalim  se.Ali Alex je upravu idi te odmori te malo.
-Uredu.
Oni su otišli,a Ema i ja smo opet ostali da čekamo.
Opet čekanje,čekanje koje ubija.
Doktori ulaze i izlaze,a nama niko ništa ne govori.
Prolaze pored nas kao da smo duhovi.
Video sam njenog doktora koji me je onda pustio da je vidim,potrčao  sam za njim.
-Doktore kako je?
-Isto nažalost.
-Hoće  li joj biti bolje?
-Nadam se.Nesmemo dugo da je držimo  u komi.Dajemo joj jake lekove,može  da dodje do toga da joj otkažu bubrezi.
-O boze.
-Idi slobodno kod nje.Ali nemoj dugo.
-Hvala vam.Da li smem da pričam sa njom,o onome.
-Možeš.
Ušao sam u sobu i dalje je delovala kao da spava.
Prišao sam krevetu i seo na stolicu.
Uzeo sam njenu ruku i poljubio je.
Eto ja ću sad da ti pričam,a ti me verovatno ni ne čuješ.
Imam jednu divnu vest za tebe,mislim meni je divna nadam se da će  i tebi biti.
Sećaš se kada si mi rekla da hoćeš da nađeš svoju porodicu?E pa našao sam ti je.
Ja sam tvoja porodica,mislim brat.
Da ti i ja smo brat  i sestra.
Taaadaaaammm.
Verovatno nisi želela ovakvog brata.
Ali eto to ti je što  ti je,uzmi ili ostavi.
Šalim se osudjena si na mene,i nećeš pobeći  od mene.
Žao mi je što  nisi budna dok ti pričam ovo,verovatno ću morati kad se probudiš da opet sve  ovo pričam.
Valjda ćeš dobro prihvatiti ovu vest.
Ne znaš  koliko bih želeo da sam ja sad u tom krevetu umesto tebe.
Jedna suza mi je pala na njenu ruku,a ona je pomerila mali prst.
Izleteo sam iz sobe kao ludak.
-Alex šta se desilo?
-Doktore.Zovi te doktora Smita.
-Alex,Alex.
Ema je vikala za mnom.
-Šta se desilo dečko?
-Doktore pomerila je prst.
Doktor je ušao u sobu,a mi smo krenuli za njim.
-Čekaj te ne može  te još unutra.
Ostali smo opet ispred da čekamo.
Ugledao sam stariju žensku  figuru kako ide ka nama.
-Bako šta  ti radiš  ovde?
-Tvoj deda mi je sve rekao,mnogo sam ljuta na njega kako je mogao sve to da uradi.Gde ćemu duša?
-U pakao.Bako ovo je moja devojka Ema.
-Ema drago mi je.
-Joj lutko kako si lepa.Kako je moja unuka?
-Ne znam doktor je unutra.
-Ufff koliko sam ljuta sunce bakino.Život  nam je svima upropastio.
-Znam.Nisam znao da je toliko zao.
-Pusti te sad njega,nemoj te da se nervirate dodatno.
-Bako Ema je upravu,pričaćemo  o svemu kad za to dodje vreme.Evo ga doktor.
-Doktore kako je moja unuka?
-Isto.Ono je bio samo refleks,ali ona je mlada sigurno će  se uskoro probuditi.
-Hvala doktore.Možemo  da je vidimo?
-Može te.
Sada smo ušli u sobu Ema,baka i ja.
Ema i baka su iste sekunde počele  da plaču kao da je ne daj bože umrla,Ema je čak  u jednom trenutku pala.
-Ema saberi se molim te.
-Joj koliko mi je tek sad teško kada je ovako vidim.
-Hajde izadji,popi malo vode.