Povredićeš me 🔚

Part 7

- Šta? Jedanaest sati. Kako sam . . . Kristijan. Mora da sam se uspavala dok me vozio. Napipala sam čelo čisto da se uverim da nisam sinoć sanjala. Radnici. Sredila sam se na brzinu i strčala dole. Zatekla sam Draganu u kuhinji.

- Dobro jutro – nasmešila mi se.

- Dobro jutro – zbunjena sam sve je čisto.

- Jesi li dobro? – pitala je oprezno.

- Jesam.

- Čula sam šta se dogodilo i iskreno iznenađena sam ovde nema pljački, bar ne ovakvih.

- Izgleda da se ipak dešavaju. Kako si ušla?

- Kristijan me je pustio, zamolio me je da te ne budim, razumljivo s obzirom na prošlu noć.

- A radnici?

- Oni rade Kristijan se pobrinuo za doručak a ja kuvam ručak.

- Gde je on sada?

- Na posao rekao je da će svratiti kasnije da te obiđe. Jesi li za kafu?

- Jesam hvala – dakle Kristijan je sve sredio. Postajem zavisna od njega.

Nisam ni popila kafu a već sam imala goste. Klince.

- Sandra želimo da te pitamo nešto?

- Pitajte.

- Za nekoliko dana završavamo sa terenom, tačnije u subotu i želeli bismo da napravimo zabavu.

- Zabavu?

- Ali ozbiljnu zabavu, doći će naši prijatelji, roditelji, deca, odigraćemo neku utakmicu i to je to.

- U redu – pristala sam.

- Super, i ti si pozvana naravno – Vuk mi se nasmešio.

- I kada je svečani prijem?

- U nedelju, biće hrane i pića. Bezalkoholnog naravno, šerif nam ne dozvoljava da donosimo alkohol na teren.

- Šerif? – koji šerif?

- To je inspektor Kristijan ali mi ga zovemo Šerif.

- Tako znači. Pa deco biće mi čast da prisustvujem svečanom otvaranju vašeg terena.

- Sandra neki dečko je ispred kaže da ima neku isporuku za tebe – Dragana me je obavestila.

- To je sigurno klavir. Momci može mala pomoć?

- Može – odgovorili su uglas. Zatim su uneli klavir.

- Dobro jutro.

- Zapravo ustala sam pre sat vremena, nije trebalo da me pustiš toliko dugo da spavam – smejem se kao blesava u slušalicu.

- Nisi izgledala dobro, razmišljao sam da te odvedem kod mene ali sam onda zaključio da to ne bi bilo dobro za tvoju reputaciju.

- Hvala ti što misliš na moju reputaciju i hvala ti za sve ostalo, ne znam šta bih radila bez tebe - priznala sam.

- Snašla bi se.

- Odakle znaš? Zamisli da sam zaspala u kolima nekog manijaka?

- Svašta ti pada na pamet.

- To mi Viktor često govori. Nemoj da se voziš sa strancima, mislim da je njegov potajni strah da me ne otme neki serijski ubica.

- Nemam ništa protiv tog saveta ali ja nisam stranac.