Povredićeš me 🔚

Part 16

Dani su se nizali jedan za drugim, previše brzo ako mene pitate a možda vreme brzo leti samo onima koji su zaljubljeni. Moja kuća je bila sređena, kupila sam Natalijinu kuću i rešila njene finansijske probleme, njen sin Ognjen je ofarbao moju ogradu i sprijateljili smo se, Kristijan i ja smo i dalje bili tema u gradu, iako smo provodili vreme uglavnom zatvoreni u njegovom stanu ili mojoj kući, Milena i Stefan su sada zvanično u vezi doduše u tajnosti ali nebitno jer deluju veoma zaljubljeno. Ona i ja smo postale jako bliske, veoma sam je zgotivila. Moram da priznam da sam zavolela ovaj grad, naročito glavnog inspektora u ovom gradu. Redovno sam se čula sa bratom i snajom, jedva su čekali da se vratim kući za razliku od mene. Povratak kući je bilo pitanje koje je svakim danom sve više raslo a ja sam ga sve više izbegavala. I to je bila jedina tema o kojoj Kristijan i ja nismo razgovarali.

- I kaka ti se čini? – Milena se vrtela u krug. Nosila je najkraću belu haljinu koju sam videla na devojci.

- Ukoliko se sagneš dupe će ti ispasti, inače izgledaš bombastično – rešila je da skroz izludi Stefana.

- Odlično, videćemo da li će posle našeg večerašnjeg izlaska i dalje piti kafu sa bivšom devojkom – frknula je.

- Preteruješ, objasnio ti je da su se slučajno zadesili za istim stolom.

- Ali nije morao da ostane sa njom za tim istim stolom. Šta ćeš ti obući? Nešto da izludi inspektora?

- Ja ne idem.

- Zašto? Krtistijan će biti tamo, skoro svi će biti tamo, pa gradonačelnikov sin organizuje rođendan, svi su pozvani – iznenadila se.

- Znam ali imam užasnu glavobolju, ceo dan ne mogu da se opustim.

- Je li to trik da Kristijan i ti zajedno provedete veče?

- Nije, on će biti tamo, a ja ću spavati.

- Jesi li išla kod doktora?

- To je samo glavobolja, užasna ali obična.

- Ti najbolje znaš, a sada idemo da jedemo nešto što je Dragana spremila jer više ne pijem na prazan stomak.

- Pametna ideja – nisam nešto gladna ali sam krenula da joj pravim društvo.

Kada je Milena otišla kući, nazvala sam Viktora.

- Bato.

- Hej malecka, šta radiš?

- Ništa malo me boli glava, planiram da se komiram od spavanja?

- Pregledavam neku dokumentaciju. Kada ćeš kući?

- Zar moraš to baš uvek da me pitaš?

- Moram, ne volim kada te dugo ostavljam samu.

- Dobro sam i odraslo ako si zaboravio.

- Nisam zaboravio, uvek ću brinuti za tebe znaš to – nešto je baš sentimentalan večeras.

- Znam i ja tebe volim.

TUP

- Ha – šta je to bilo?

- Sandra jesi li dobro?

- Da – ponovo sam čula udarac.

- Sandra! – viknuo je.

- Mislim da sam čula nešto.

- Šta?

- Kao da je neko u kući – okrećem se oko sebe. Nalazim se u dnevnoj sobi u samo tv upaljen.