Povredićeš me 🔚

Part 13

Bude me vlažni poljubci na vratu, otvaram polako oči i dalje mi se spava. Ležim na leđima sa rukama ispod jastuka dok mi kroz glavu prolaze scene od sinoć, to mi je izmamilo osmeh.

- Treba da krenemo – prestao je da me ljubi.

- Još uvek mi se spava.

- Hajde spavalice danas je svečano otvaranje u tvom dvorištu.

- O Bože – naglo sam se uspravila držeći prekrivač preko grudi.

- Koliko je sati? – sklanjam kosu sa lica

- Opusti se imamo još sat vremena, skoro je jedanaest.

- Dobro je – odahnula sam klinci su mi rekli da će se sakupiti oko podneva.

- Kada si ti ustao? – bio je kompletno obučen, u crnim trenerkama.

- Jutros, doneo sam ti nešto odeće – poljubio me. Mmm.

- Odakle?

- Iz tvoje kuće, doneo sam i hranu. Dragana je spremila kao da ćete nahraniti čitavu vojsku.

- Nadam se da će se pojesti. Gde je moja odeća? – okrenula sam se oko sebe i ugledala na stolici moje bele trenerke, veš i bele patike.

- Patike a? – nasmešila sam se, imamo sličnu odeću.

- Malo sam morao da preturam po tvojoj garderobi ali našao sam ih.

- Da ne slomim vrat a?

- Da ne slomiš vrat.

- Mogu li sada da se obučem?

- Hoćeš da izađem? – začudio se.

- Da, molim.

- Ti se sećaš da sam te ja sinoć video golu i da sam te svuda dodirivao? – malo se namrštio.

- Sećam se, al ii dalje želim da izađeš da bih mogla da se obučem.

Gunđajući je ustao sa kreveta.

- Imaš li rezervnu četkicu za zube?

- Ne, ali možeš uzeti moju – zastao je.

- Ako želiš naravno – dodao je.

- Želim, hvala.

- Čekaću te za šankom – izašao je i ostavio me samu.

Sredila sam se i obukla na brzinu, srećom pronašla sam u kupatilu gumicu za kosu od sinoć inače bila bih sva čupava.

Zatekla sam Kristijana kako sedi na barskoj stolici za šankom koji je bio preko puta kuhinje. Doručak je već bio postavljen.

- Nemaš trpezarijski sto? – šank jeste bio ogroman ali mi je bilo nekako čudno. Osvrnula sam se oko sebe i skontala da je ovo ustvari jedna velika prostorija u kojoj se nalazi kuhinja sa šankom i dnevni boravak a spavaću sobu i kupatilo sam već videla.

- Nije mi bio potreban kada sam uređivao stan.

- Kada si ga uređivao? – sela sam pored njega.

- Kada sam postao punoletan, poklon od roditelja za rođendan.

- Znači tinejdžerski stan – koliko li je devojaka ovde doveo?

- Da, moram da priznam da mi savršeno odgovara, nalazi se na dva minuta od mog posla.

- Ovde kod vas je sve na dva minuta.

- Prednosti malog grada. Hoćemo li jesti? Umirem od gladi.