Zaboravljeni

1.

Ovu knjigu posvećujem svim izgubljenim dušama koje lutaju okolo tražeći svoju sudbinu. Takođe, ovaj deo nije ništa posebno dugačak, tu je da bi vas uveo u priču samo.

   Kao mala nisam volela kišu. Ni sad je ne volim. Ali oduvek mi je bilo zanimljivo da gledam te tmurne olujne oblake. Uvek izgledaju tako veličanstveno i moćno jer znaju da samo jednom olujom mogu uništiti ceo grad i pokvariti ljudima planove. Divim im se jer uvek tako smelo pokazuju sebe, i rade šta žele. Da sam ja oblak, sada bih bila sa njima. Ali nisam oblak. I osuđena sam na to da sedim sa svojom maćehom u autu.

Ćutale smo obe. Gledala sam njene pravilne crte lica, noge koje izgledaju perfektno čak i u pantalonama. Miris njenog skupog parfema širio se autom. I da je vidim prvi put, rekla bih da joj se divim. Ali moja osećanja prema njoj bila su daleko od divljenja. Ko bi se divio ženi koja je uspela da zavede mog oca mesec dana nakon smrti moje majke, a onda lekovima polako ubija mog oca? Kako da se divim nekome ko je od male desetogodišnje devojčice napravio siroče a pritom je prihvatio izigravajući žrtvu?

Da nije bilo nje, ne bih sedela u ovom jebenom automobilu i bila bih normalna tinejdžerka koja živi bezbrižno sa svojim ocem.

Ali moja realnost je vožnja do popravnog doma u kolima sa ženom koji bih pre ubila nego pogledala još jednom.

Naš auto se zaustavio pored velike zgrade na kojoj je velikim slovima pisalo "Maloletnički zatvor" . Ah, pa da, tu sam stigla. Bez reči sam izašla iz auta i ušla u tu zgradu. Unutra je sve bilo lepo, uglađeno, ni malo nije ličilo na zatvor. Prišla mi je neka žena, uglađena, ali ne previše lepa.

" Oh, vi mora da ste Courtney Tiger" - rekla je ta žena. Sad kad se približila vidim da ima dosta velike podočnjake.

Okrenula se prema meni. Očekivala sam prekoran pogled nalik onim koje redovno dobijam od maćehe, mada sam umesto toga dobila vrlo ljubazan i prijatan pogled.

" Ti si sigurno Alice ...hm. Kako ono bi prezime? " - gledala je u mene svojim krupnim očima očekujući moj odgovor.

U tom trenutku, primetila sam da je moja zlaćeha otišla i ostavila me potpuno samu sa jednim koferom. Nije više bilo ni traga njoj. Znala sam da se neće vratiti i, sem mog imena, nisam želela ništa da imam iz prošlosti.

" Alice Norman " -odgovorila sam odlučno.

Norman nije moje pravo prezime. Pravo prezime mi je Jackson, ali moja majka se zvala Norra i otac Manly. Spojila sam njihova imena i dobila prezime.

Žena je stajala par trenutaka, a onda se trgnula.

" Jao, Bože! Umalo da zaboravim da ti se predstavim. Ja sam Kate Jackson."

Jackson...

" Znaš i sama zašto si ovde, jedino što treba da znaš je par pravila. S' obzirom da imaš tek 16, moraš nastaviti sa školovanjem i ovde ćeš imati nastavu. U sobi ćeš biti sa još petoro njih, dve devojke i tri momka. Eh sad, nećete svi biti zajedno u sobi, imaće posebna soba za devojke, posebna za momke, imaćete posebna kupatila i zajedničku dnevnu sobu. Obroke imaš u menzi. Nastava ti je svaki dan od 10h do 16h, preostalo vreme možeš da učiš, treniraš nešto ili radiš šta ti volja. Odavde ne smeš izlaziti osim ako neka odrasla osoba ne dođe po tebe i izvede te. Ovde si do 21 godine, tako da se navikni. Kad napuniš 18 imaćeš drugačija pravila koja ću ti razjasniti, ali ima dosta vremena do tad. Nadam se da će ti biti lepo."

Uvela me u moju sobu u kojoj sam bila sama jer je bilo 12h i svi moji cimeri su bili na nastavi. Dnevna soba je bila veoma prostrana, kreveti su bili kao kraljevski, a prozori su bili prelepi. Nikad ne bih rekla da je ovo zatvor. Sve je odisalo nekom vedrinom, boljim životom i svečanošću. Stala sam do prozora i videla da više nema onih veličanstvenih, tmurnih oblaka. Napolju je pljuštala kiša koja me po prvi put nije činila tužnom i mrzovoljnom već srećnom i ispunjenom.

^----------^

Kako vam se čini? Mislite li da možete čitati ovo? Imate li neki komentar?😊