One Love.

Chapter 1.

‘’….ubi me kao i onog čoveka kojeg si ubio, onako hladnokrvno i bez srca, baš kako rade sve ubice, klošari, majmuni.’’ – Hanna Rose.

Stajala sam tamo, prilepljena za drvo, dok sam uplašenim pogledom gledala ka Justinu. Jedna strana mene je govorila kako ne smem da ga se plašim, a druga da mi je pametnije da ćutim i ne puštam svoj dugačak jezik da rešava stvari. Zazvonio mi je telefon, koji je bio u torbici. Izvadila sam ga, bez obzira što je Justin bio tu.

‘’Ko je to?’’ upitao me je prišavši mi

‘’Moja drugarica’’ tiho sam rekla pogledavši ga u oči. Oteo mi je telefon i prekinuo ‘’Hoćeš li me ubiti?’’ upitala sam ga

‘’Hm možda hoću, možda neću’’ blago se nasmejao

‘’Hoćeš ili nećeš?’’ glasnije sam ga upitala

‘’Dogovorićemo se mi, sad kreni za mnom’’ krenuo je prema izlazu iz šume. Kada smo stigli na put, došao je do crnog Range Rovera ‘’Ulazi unutra’’ pokazao je na vrata.

‘’Ali zaštoooo?!’’ glasno sam rekla dok sam stojala iza auta i očekivala njegov odgovor

‘’Ćuti i ulazi’’ otvorio je vrata i seo na vozačevo mesto. Nisam imala šta da radim pa sam ga poslušala, ako bih krenula da bežim, uhvatio bi me i ubio, tako da je bolje da ga ovaj put poslušam. Otvorila sam vrata i sela na suvozačevo mesto. Čim sam zalupila vratila, dao je gas i brzo smo se spustili niz ulicu.

‘’Možeš li mi molim te reći zašto sam ja u ovim kolima i gde me voziš?’’ okrenula sam se prema njemu. Ništa, sve što sam čula je tišina, samo je ćutao i gledao pravo, ne obraćajući pažnju na moja dva pitanja koja sam mu postavila pre sekund. Izluđujeme ovo. Ako želi nek’ me sada ubije, a ne da me odvodi u pizdu materinu i tamo ubije. ‘’odgovori mi već jednom na pitanje’’ podigla sam glas. Iste sekunde je zakočio auto i ljutim pogledom pogledao prema meni. Okeeeeej, nisam ovo trebala da uradim, ali i dalje ću da budem ovakva jer ako vidi da se plašim, daće mu prednost.

‘’Ti ne smeš da se dereš na mene, niko ne sme’’ gledao me je tako par sekundi, te nstavio da vozi

‘’Justin, gde me vodiš?’’ opet sam ga upitala. Neću odustati.

‘’Jebeno ćuti, ćuti, ćuti, ćuti. VIDEĆEŠ’’ naglasio je ovo ‘videćeš’.

Polako je zaustavljao auto kod nekog zapuštenog hotela.

‘’Izlazi’’ hladnokrvno je rekao te izašao iz auta, pa i ja za njim.

‘’Šta ćemo mi ovde?’’ nastavila sam sa svojim pitanjima

‘’Dosadna si’’ pogledao me je i krenuo napred

‘’Čekaću te ovde’’ naslonila sam se na auto

‘’Ne nećeš, ideš sa mnom’’ došao je do mene, uhvatio me je za ruku i povukao. Vukao me je kao majka malo dete koje ne želi da izađe iz prodavnice igračaka. Nisam želela tamo da uđem, bilo je mnogo strašno i čudno. Vukao me je tako dok se nismo popeli uz stepenice. Bile su dve velike sobe, jedna sa terasom, a druga bez nje. Ušli smo u ovu sa terasom, gde je bio jedan stari krevet i polomljen sto, koji je jedva stojao na sred sobe.

‘’Zašto smo ovde?’’ iako nismo u dobrim odnosima, išla sam skroz prilepljena uz njega, nisam želela da me neko napadne, ako uopše ima nekog ovde

‘’Ostaćeš ovde, imaš krevet, zaključaću te.’’ došao je do vrata kroz koja smo ušla

‘’Ali želim kućiii, molim te’’

‘’Vidimo se’’ namignuo mi je i izašao iz mračne prostoije, zaključavši vrata.

I šta mi je preostalo? Sela sam na krevet gledajući u jednu tačku. Nisam trebala otići na tu jebenu žurku, i nisam trebala da pratim tog debila, koji me je zaključao ovde. Ne znam ni zašto me je zaključao. Samo jedno ne mogu verovati, to da je ubio čoveka. Nikada neću shvatiti ubice. Obožavaju da maltretiraju i ubijaju ljude, koji im ništa nisu uradili. Ali nikada se neću plašiti ubica, nikada. Ne znam šta ću reći roditeljima gde sam nestala? Šta mi se desilo? Justin mi je sad uzeo telefon, ne mogu nikoga da pozovem, ni policiju, ni Annu, ni mamu, tatu, nikoga. Nadam se da će nešto da mi padne na pamet, neki način kako da pobegnem. Pogledala sam u ćošak, koji je obasjavala mesečina, prolazeći kroz prozore koji su imali rešetke, tamo je bila neka daska, koja je naslodnjena na zid. Te pogledala prema terasi. Vrata terase su bila dobro zatvorena, ali ne zadugo. Uzela sam dasku i svom snagom lupala po vratima. Komadići drveta su polako padali, a vrata se otvorila. Uspela sam. Opreznim koracima sam izašla na terasu, gledajući dole i već smišljajući način da siđem. Jednu nogu sam prebacila preko ograde, stojala sam onako, kao da sam uzhajala ogradu. Imam neki strah od visine. Polako sam prebacila drugu nogu i odjednom sam se našla u visećem položaju. Bravo Hanna, hajde se sad i ubi. Pokušala sam nešto da uradim, ali bezuspešno. Ograda je polako počela da škripi, a onda odjednom pukla. Moje telo je bespomoćno počelo da pada. Počela sam da paničim, mlatarala sam rukama i nogama kako bih se nekako spasila, ali ko se može tako spasiti? To je samo meni palo na pamet. Priremivši se za pad, čvrsto sam zatvorila oči. Ali kada sam i najmanje očekivala, osetila sam muške snažne ruke koje su me uhvatile. Spas. Iste sekunde sam otvorila oči, gledajući u poznato lice dečka koji me je oteo i zaključao u ovu vukojebinu. Justin. Polako mi je pomogao da ustanem.

‘’Jesi li ti psihički normalna? Mogla si da umreš!’’ razdrao se na mene, dok je svojim rukama mlatio

‘’Pa bolje bi bilo da umrem, nego da ovde budem zaključana i čekam tebe da dođeš i da mi još nešto sereš.’’ gledala sam ga besnim pogledom, samo je ućutao ‘’pa da, to sam i mislila, samo ćeš da ćutiš’’ preokrenula sam očima

‘’Nemoj ti tu meni da preokrećeš očima mala’’ drsko i hladnokrvno je rekao gledajući me

‘’Oh manemoj, inače šta? Ubićeš me? Pa hajde onda, ubi me, čekam’’ digla sam ruke u vazduh te ih odmah spustila ‘’ubi me kao i onog čoveka kojeg si ubio, onako hladnokrvno i bez srca, baš kako rade sve ubice, klošari, majmuni.’’ unela sam mu se u facu, primetila sam žile na njegovom vratu kako se zatežu, baš kao i na njegovim rukama. Ništa nije rekao, samo me je prebacio preko ramena. Visila sam, lupajući rukama po njegovim leđima. Haljina mi se maksimalno digla.

‘’Pusti meeeeeeee, idiotuuu’’ vikala sam. Ali ništa i dalje je ćutao.

Stvorili smo se u sobi gde me je zaključao, bacio me je na krevet i stao do njega

‘’Ostaćeš ovde…’’ pokazao je na ovu sobu ‘’dok se ja ne budem vratio…’’ te pokazao na sebe ‘’a, ako pokušaš da pobegneš, loše ti se piše’’ tim rečima je izašao iz sobe, zaključavši vrata, a pre par minuta je zaključao i vrata od terase. Divota, sad moram celo veče ostati ovde i raditi – ništa.

- Znam, previše je kratko, ali sledeći delovi će biti duži. Nastavak ću postaviti što pre. Hvala svima koji čitaju. :-)