One Love.

Chapter 2.

‘’Odvešću te kući’’ – Justin Bieber

Justin’s P.O.V.

Ušao sam u kuću. Svi su bili kući, budni i sedeli u dnevnoj sobi

‘’Gde je ona devojka?’’ upitao je Jason, te ustao

‘’Ne brinite se, odveo sam je u stari hotel’’ bacio sam se do Jadena koji je sedeo na krevetu

‘’Kakva devojka?’’ Maria je upala u naš razgovor, ulazivši kroz vrata

‘’Devojka koja je videla da sam ubio onog kretena’’ izvadio sam cigarete iz džepa

‘’I šta ćeš uraditi sa njom, ne smeš je držati tamo ceo život’’ napravila je krug oko fotelje, te sela u nju

‘’Ubiću je’’ uzeo sam jedan dim

‘’Ne možeš je tek tako ubiti, ništa ti nije uradila Justin’’ Michael se oglasio

‘’Pa nego šta da radim? Da pustim da kaže sve policiji i završiti iza rešetakam haa?!’’ glasno sam rekao, dok je iz mene izbijao bes. Trebao bih malo da se smirim. Krenuo sam prema sobi.

‘’E Justin’’ zaustavio me je Marijin blagi glas, okrenuo sam se ‘’ja ću ujutru otići do nje, da razgovaramo, pa ćemo videti šta ćemo raditi sa njom’’ na to sam samo klimnuo glavom i otišao, treba mi jedan hladan tuš

Hanna’s P.O.V.

Polako sam se budila, pokušavajući da shvatim gde sam. Ah da, pokušala sam da pobegnem odavde sinoć, pa sam se za malo ubila, ali onda me je Justin spasio. Bila sam pokrivena nekim ćebetom, što me je zbunilo, sinoć nije bilo nikakvog ćebeta ovde. Pogledala sam po celoj sobi i ugledala devojku koja je stojala do prozora posmatrajući dvorište napuštnog hotela. Refleksno sam ustala sa kreveta.

‘’Ko si ti? Šta ti radiš ovde?’’ brzinom svetlosti se okrenula prema meni, gledavši me sa osmehom

‘’Justinova prijateljica, došla sam pričati sa tobom’’ prišla mi je i sela na krevet, a i ja pored nje

‘’Pa pričaj’’ prevrnula sam očima čekajući da nešto započne

‘’Pa prvo, i ja sam ubica i nervira me to kolutanje očima, tako da ako me ne budeš slušala, razneću ti glavu kao bubuljicu, srce’’ zloćasto se nasmejala

‘’Oh ma stvarno? Nećeš me uplašiti tim tvojim pričama, nisam plašljiva srna’’ opet sam zakolutala očima

‘’Rekla sam da prestaneš’’ drsko je rekla uhvativši me za vilicu, svom snagom. Gledala sam je nekim pogledom, ljutnja se mešala sa besom. Svojom rukom sam lupila njenu, te je tako prestala da me drži za vilicu ‘’oh pa ti umeš da se i braniš, slatko’’ osmeh na licu joj se nije skidao, niti će, koliko sam primetila.

‘’Hoćeš li prestati da sereš i preći na stvar?’’

‘’Mi razmišljamo šta da uradimo sa tobom. Da li da te ubijemo ili držimo ovde zauvek’’ ustala je, te krenula da pravi neke krugove oko kreveta.

‘’Pustite me da idem kućiiiii, molim vas’’ sklopila sam ruke, kao da molim

‘’Hmmm, nismo baš sigurni. Rećićeš sve policiji i bićemo uhapšeni’’ nastavila je da priča

‘’Neću reći, obećavam’’ ustala sam i stala ispred nje. Samo je klimnula glavom, te iz svog džepa izvadila telefon i nazvala nekog.

‘’Hej Jus…da pričale smo, hajde dođi….važi i ponesi neku hranu, nije uopšte jela’’ rekla je i prekinula