Okolina Valjeva, 27. jun 1963.
U hladu ogromnog hrasta na proplanku punom stoke sede dva čobančeta izrezujući figure od drveta.
- Šta si to napravio Miroslave? – pitao je mršavi smeđokosi dečak svog plavokosog druga.
- Za razliku od tebe koji si uspeo da napraviš kočić od svog parčeta drveta, ja sam napravio figuru svog dede u uniformi kakav je bio kada se vratio iz prvog rata –
- A kako ti to možeš znati, kad ti tada nisi ni bio rođen – zajedljivo uzvrati smeđokosi otevši plavušanu figuricu iz ruku i dade se u beg niz proplanak.
- Trči Radovane, trči, ali mi ne možeš pobeći – viknu Miroslav potrčavši za njim.
Prateći svog druga livadom, pa preko potoka, potrča najzad za njim u šumu. Kako su samo veselo trčala dva dečačića, ne gubivši ni snage ni daha, zaboravljajući na stoku koju su izveli na ispašu po nalogu svojih očeva. Zalazeći sve dublje u šumu, trave je bivalo sve manje, a kamene podloge sve više. Krenuvši hrabro ka kršu, Radovan, ne ispuštajući figuricu iz svoje ruke, poče da se penje uz stenu ka pećini koja se tu nalazila i u koju su često dolazili da se sklone sa snažne letnje kiše koja bi ih iznenadila dok su sa stokom u polju. Stigavši do samog ulaza, Radovan baci figuricu iz sve snage u dubinu pećine koja je i njima bila nepoznata jer nikada dalje od ulaza nisu odlazili.
Dotrčavši do njega, Miroslav ga zaskoči svom snagom i obori na zemlju tražeći od njega da mu preda figuricu. Iščupavši se iz snažnog hvata, Radovan poskoči i dolazeći do daha pokaza u dubinu pećine, objašnjavajući da je figurica tamo.
- Da si odmah krenuo za njom! Hoću da mi je vratiš.- viknu Miroslav
- Ali, ne mogu. Bojim se. Valjda znaš da nikada nismo smeli da odemo dublje u pećinu.-
- Znam, ali meni je ova figura mnogo bitna. Ona je nešto najlepše što sam ikada napravio.-
- izvini druže, ja ne mogu.-
- Kako hoćeš, ja moram otići po nju.-
- Ali tamo je mrak i ništa se ne vidi.-
- Nije ona daleko, sigurno si je bacio tu negde, lako ću je naći.-
- Da, jesam ali nisam čuo nikakav zvuk da je pala.-
- Idi Rašo, vrati stoku kući i kaži mojima da stižem odmah za tobom, dolazim na večeru da ne brinu. Snaći ću se ja u pećini. Pričao mi je deda da se hodnik savija na dole, ali da nije duboko, tako da ću lako pronaći svoju figuricu i izaći pre mraka.-
- U redu. Pazi gde staješ. Vidimo se večeras Mićo.-
Ne mareći za strah svog druga Miroslav pođe niz hodnik u dubinu pećine, zaboravljajući i na svoj strah od ranije, vođen samo željom da pronađe svoju figuricu.
***
Mrak je odavno pao i nervozni Ljubiša dohvati fenjer sa stuba, uze pušku iz čoška i pođe sa svojim psom da nađe svog najstarijeg sina, čijih mu je nestašluka bilo preko glave.
- Naučiću ja tog balavca redu, samo da mi padne šaka- mrmljao je Ljubiša sebi u bradu dok je vukao psa kroz mrak.
Uputio se pravo u pećinu jer mu je mali Radovan, sin njegovog komšije Dragomira, rekao da je tamo ostavio Miroslava. Sa visoko podignutim fenjerom iznad glave Ljubiša je osvetljavao zidove pećine koji su izgledali isto onako kao one strašne zime pre dvadeset godina, kada se u njoj kao mladić skrivao sa svojim saborcima od Nemaca. Prošavši sve hodnike i uvale koje je pećina imala, a koje je on izvanredno upoznao dok se te zime skrivao, nije u pećini našao svog sina.
- Mora da je deran već stigao kući, bolje da se vratim kako bih ga zatekao budnog i naučio pameti.-
Okrenuvši se, uputi se ka izlazu iz pećine i prođe pored male drvene figurice kraljevskog vojnika koja je uspravno stajala na jednom kamenu.
YOU ARE READING
Pećina
Historical FictionŠta se desi kada tajna skrivana vekovima, poželi da bude otkrivena? Sa sobom povlači još mnoge tajne, ali samo postepenim rešavanjem jedne za drugom misterijom, ona glavna može biti otkrivena i vidljiva jer svet zaslužuje da zna istinu! Posvećeno os...