Pećina

Dnevnik

Ostavljajući svoju ženu bez objašnjenja, geolog je trčao niz stepenište kroz zgradu krećući se ka podrumu. Utrčavši u podrum, poče da pretura po kutijama koje su bile prepune starih knjiga i rokovnika. Napokon dočepa se stare narandžaste sveske sa koricama od tankog hrapavog kartona potamnele od vremena i poče da okreće požutele listove.

Prevrtao je listove tražeći ispisane redove za koje je godinama mislio da nemaju nikakvog smisla, a koji su mu sada glasno odzvanjali u glavi. Ne nalazeći ono što traži ponovo okrenu svesku kako bi pročitao naslov na koricama, kako bi se uverio da je u pitanju tražena sveska.

Na koricama je stajalo Dnevnik valjevskog gimnazijalca Miroslava Radovanovića 1969-1973.

Shvativši da je prava sveska u njegovim rukama, geolog nastavi da lista stranice. Napokon dođe do onoga što je tražio i poče da čita.

Vidovdan 1973.

Dragi dnevniče,

danas je tačno deset godina od događaja koji ne mogu ni sam sebi da objasnim.Ta dešavanja u vezi pećine mi i dalje nisu jasna, ali i dalje verujem da je sve bilo stvarno. Iako se ničeg na javi ne sećam, sećanja kao da ožive kroz taj isti san koji od tog dana s vremena na vreme sanjam iznova i iznova. Prestao sam o tome sa bilo kime da pričam, jer mi više niko i ne veruje da se to zaista desilo iako svi znaju da me tad nije bilo više od četiri meseca. Dan pred Vidovdan ušao sam u pećinu tražeći svoju drvenu figuricu koju je moj drug Raša bacio unutra. Oh, kako sam samo bio ljut na njega, ali neopisiva želja da to svoje remek delo pronađem i ponovo imam u rukama bila je jača od svakog drugog osećanja. Nakon što sam Rašu poslao kući kako bi vratio stoku, ja sam ušao u pećinu. Zbog sve manje dnevne svetlosti jer se napolju smrkavalo nisam mogao skoro ništa da vidim, ali sam osećao da je figurica tu negde. Opipavao sam po mraku hladnu površinu poda pećine ne bih li našao svog drvenog vojnika, za koga sam Rašu slagao da izgleda kao moj deda kada se vratio iz prvog rata. Uistinu, ja nisam ni znao šta taj vojnik predstavlja, jednostavno u mislima mi se javila slika i ja sam ga kao takvog načinio na komadu drveta. Misleći da sam unutra možda nekih sat vremena i da je sad napolju već veliki mrak setio sam se da bi bilo vreme da pođem kući kako ne bih ljutio roditelje, a figuricu ću potražiti narednog dana kada ponovo izvedem stoku na pašu. Kako sam to pomislio i okrenuo se ka izlazu, ugledao sam jasnu dnevnu svetlost kako obasjava ulaz pećine. Krenuo sam ka izlazu i ugledao svog drvenog vojnika na podu. Kada sam ga podigao napolju je bio tmuran, oblačan dan i padala je sitna kiša. Istrčao sam iz pećine i nastavio da trčim ka kući kako bih se što pre sklonio sa kiše. Iako lagano letnje odeven nisam primetio da je napolju hladno, kao što nisam ni primetio da je lišće požutelo i uveliko opada sa drveća. Na te činjenice ukazala mi je rođena majka kada me je sačekala kod kuće i uvila u ćebe, primakavši me do toplog šporeta. Nakon posete seoskog lekara koji me je uspavao kako bi umirio moju rastrojenost usled saznanja šokantnih činjenica o prolasku vremena kog nisam bio svestan, prvi put sam sanjao taj san.

Od tada se on vrati s vremena na vreme, nikad drugačiji uvek isti, sa uvek istim lutanjem kroz pećinu, nalaženjem drvenih čuvara, zlatne gomile i drvenog vladara na čijem ramenu sedi zlatni orao čiji me strašni pogled uvek probudi.

- Mićo, jesi li dobro- zadihano upita Violeta koja je dotrčala za svojim mužem u podrum.

- Da, biće sve u redu. - smireno odgovori Miroslav, zaklopi svesku i okrenu se svojoj ženi u zagrljaj.