Pećina

Izostanak

Majsko sunce neumoljivo je grejalo stari beogradski asfalt. Pločnik je brideo pod nogama pešaka koji su ovo lepo prepodne iskoristili za šetnju. Prilazeći semaforu na kraju Knez Mihailove, Mića je pokušavao da dođe do daha otpuštajući okovratnik svojom levom rukom. Desnom je skupljao znoj sa čela dok je nepomično stajao na semaforu i gledao u brojke na njemu kako se iz sekunde u sekundu smanjuju. Kada je i poslednja sekunda iscurela stampedo pešaka, šetača, studenata, dece, penzionera i turista je na znak zelenog svetla prešao ulicu i stupio na Kalemegdanski park.

Kada je prošao ulazni deo načičkan tezgama sa nacionalnim i tradicionalnim suvenirima Mića se našao na raskrsnici odakle je pravo mogao da se zaputi ka spomeniku zahvalnosti Francuskoj i dalje ka tvrđavi, desno ka dečijem parku i zoo vrtu, a levo ka fontani i vidikovcu na glavnom šetalištu sa koga se prilikom obeležavanja kakvih značajnih državnih ili istorijskih datuma ispaljuju počasni plotuni.

E tamo je Mića krenuo jer se tamo organizuju partije šaha, trenuci razbibrige, opuštanja i druženja beogradskih penzionera. Mića ipak skrenu desno i uputi se ka česmi kod javnog toaleta. Tu je našao osveženje i vodom malo smanjio uznemirenost koja ga je dovde pratila. Nakon umivanja i nekoliko gutljaja hladne vode Mića sede na klupu preko puta prodavačice sladoleda i umiri se u hladovini. Sat na ruci pokazivao je 11:37.

*

Sa malenih zvučnika crnog laptopa odjekivala je dobro poznata melodija koja je ispunjavala kancelariju...

„...vihodila na bereg Kaćuša,

Na visokij bereg na krutoj.

Vihodila pesnu zavodila...."

...kada je nečije kucanje prekinulo divnu melodiju i onog koji je uživao u njoj.

Zaustavljajući reprodukovanje na popularnom YouTube-u, Dušan glasno uzviknu: „Napred" , jasno dajući do znanja onome koji kuca da mu je ulazak omogućen. Kada su se vrata otvorila na njima se pojavilo biće nalik na anđela koji je upravo sišao sa nebesa, kako je Dušan u tom trenutku pomislio.

Visoka, vitka ženska figura duge crne kose koja je dosezala do ispod grudnog koša, nežnog, lepog lica koje su ukrašavale tamne oči čiji je sjaj mogao da otopi i najhladnije srce, stajala je na vratima. Pomerivši svoje pune crvene usne otkrivajući niz prelepih belih zuba, anđeo je progovorio.

- Dobar dan, možete li mi reći gde mogu da nađem Katarinu Jovanić – zvonko je odjekivao lep ženski glas.

- A vi ste? – ljubazno je pitao Dušan ustajući sa svoje stolice.

- Ja sam Milica, Katarinina cimerka. –

- Ja sam Dušan, drago mi je. Vidite Milice, ja Katarinu nisam video od jutros kada je na kratko svratila do mene da mi ostavi neke kopije. Danas nije došla na posao, tražila je slobodan dan.

- Jeste li sigurni? Jutros je krenula na posao, meni je tako rekla. Zvala sam je danas nekoliko puta, nije mi se javila. Evo već se bliži kraj radnog vremena, trebalo je da idemo u kupovinu. Danas je fantastična rasprodaja u Delta City-ju. Ne liči na nju da mi se ne javi. Najbolje smo drugarice. Pišemo poruke jedna drugoj za svaku sitnicu i glupost u toku dana i čujemo se po nekoliko puta. Danas mi se uopšte nije javila. Bojim se da joj se nije nešto dogodilo.

- Sedite Milice, evo ja ću probati da je pozovem. –

- Pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Molimo pokušajte kasnije. – odjekivalo je iz slušalice.

- Možda joj je prazna baterija. –

- Nije Dušane, verujte mi! To ne liči na nju. Veoma se brinem. –

- Ne brinite sigurno je u biblioteci, a iz nekog razloga je bez dometa. Veoma je okupirana nekim našim istraživanjem. Sinoć je tamo ostala do kasno. Da, sigurno je tamo. –

U biblioteci Katarine nije bilo. Rekli su im da od sinoć nije dolazila.

- U kakvu li si se nevolju uvalila Katarina? Milice, moramo u policiju da prijavimo njen nestanak. –

Milica je samo klimnula glavom i sa suznim očima krenula za Dušanom.

*

Zalupivši snažno vratima kancelarije Mića je ljutito sedao za svoj sto. Iznerviran, ponovo se prisećao kako je danas bio nasamaren. Na trećem stolu od česme ga niko nije čekao na partiji šaha, a još manje da mu je otkrio neku tajnu.

Za stolom su satima sedela ista dvojica iritantnih penzionera naviklih na trućanje o političkim dešavanjima. Tokom partije šaha izgovarali su samo gomilu nebuloza, kako je Mića tada pomislio. Nijedan od njih nije pomenuo reči pećina, orao, zlato ili bilo šta drugo što ima veze sa tajnom koju je Mića tog dana hteo da otkrije. Samo gomila svakodnevnih nebuloza. Mića se čudio stanjem njihovih bešika u tim godinama jer se satima nisu mrdali sa tog mesta.