Pećina

Neizvesnost

Sledećeg jutra Miroslav je već bio na prijavnici odeljenja gornjomilanovačke bolnice u kojoj je ležao nađeni dečak.

- Molim vas, veoma je važno da ja popričam sa dečakom. Ja sam geolog, znate, a dečak uporno pominje neku pećinu. Mogu biti od velike pomoći u razjašnjavanju situacije – uporno je navaljivao Miroslav.

- Molim vas gospodine, dečak je pod sedativima, spava i iz policije su rekli da nikoga ne puštamo kod njega dok se ne utvrdi ko je dečak, odakle je došao i ko su mu roditelji. I zar nije speleolog stručnjak za pećine – oštro je odgovarala medicinska sestra na prijemu.

- Ali molim vas. Dušan Radovanović je moj sin. On je najpoznatiji arheolog u Srbiji. Ja sam Miroslav Radovanović, geolog, višegodišnji profesor na Geološkom fakultetu u Beogradu. –

- I da ste predsednik republike lično, ja vas ne mogu da pustim. –

*

- Izvinite, Miroslav Radovanović? – izgovorio je hladan glas, formalno obučenog čoveka.

- Zavisi ko pita- izgovarao je Mića podižući glavu sa svojih šaka i gledajući pravo u figuru koja je stajala nad njim.

- Inspektor Dragan Jevtić – reče čovek pruživši ruku i nastavi – čujem da se raspitujete o dečaku koji je izazvao veliku pometnju u javnosti i stvorio veliku misteriju oko sebe.-

- Da, znate, ja sam čuo na televiziji nešto što mi se učinilo vrlo poznato, pa sam hteo da to čujem od dečaka lično –

- Nažalost, to vam neće biti omogućeno jer je dečak postao predmet interesovanja najviših slojeva službe unutrašnjih poslova, tako da je postao nedodirljiv i uskoro će biti prebačen na tajnu lokaciju na dalja ispitivanja. Žao mi je, što ste se uzalud cimali iz Beograda, ali nažalost ne možemo vam pomoći-

- Svakako, sve razumem. Hvala na razumevanju. Doviđenja inspektore, prijatan dan. –

Miroslav napusti hol bolnice ispraćen sumnjičavim pogledom inspektora Dragana.

- Hoću sve o ovom čoveku. Jeste li me čuli, sve! – naredbeno je govorio u slušalicu svog mobilnog telefona dok je gledao geologa kako svojim citroenom odlazi sa parkinga bolnice.

Blago majsko predvečerje opijalo je svojim mirisom rascvetalih bagrema, kojih je u ovom delu Voždovca bilo više nego u bilo kom delu Beograda. Parkiravši se ispred svoje zgrade, Miroslav nasloni glavu na ruke koje je prekrstio preko volana. Pištuća zvonjava mobilnog telefona trže ga iz očaja.

- Halo, tata, šta se dešava, dobio sam tvoju poruku da ti se hitno javim. Izvini, nisam mogao ranije, bio sam na konferenciji u Springfildu – govorio je glas iz slušalice.

- Dušane sine, molim te da što pre dođeš u Beograd. Moramo da razgovaramo.-

- Šta se dogodilo, govori, da li se nešto desilo majci? Ili baka Divni? Pričaj čoveče, ne ćuti!-

- Sve je u redu, smiri se. Svi su dobro. Stvar je više poslovne prirode, a o tome ćemo kad doćeš.-

*

Nekoliko dana kasnije, jednog lepog majskog popodneva, začulo se zvono na stanu Radovanovića.

- Dule, sine moj najdraži. Dođi da te majka izljubi. – vrištala je Violeta od sreće, dok je Dušan ulazio u stan, - kako je bilo u Americi, a gde ti je sine Nataša, rekao si da ćeš je dovesti da je upoznamo –

- Polako majko, tek sam sleteo, sačekaj malo da dođem sebi. Dolazim pravo sa aerodroma, otac je želeo hitno da me vidi. Gde je on sada? Trebalo je da je već došao sa posla. -

- Otac ti je uzeo odmor. Već nekoliko dana ne radi. Tačnije od kada je prošle nedelje čuo nešto na vestima, strašno se uznemirio i od tada samo juri negde. Danas mi je rekao da će ceo dan biti u Narodnoj biblioteci. Bojim se za njega sine. Previše je uznemiren, a s obzirom da smo u poznim godinama, brinem se da mu se nešto ne dogodi, da ga nešto ne strefi.- izgovori Violeta briznuvši u plač

- Ne brini majko, jak je on. Biće sve u redu. – reče Dušan tešivši majku zagrljajem.

*

- O sine, stigao si – izgovori Miroslav nakon što je ušao u stan i video sina u dnevnoj sobi za laptopom.

- Zdravo tata, jesi li dobro? - upita Dušan zagrlivši oca.

- Gde ti je majka? –

- Otišla je kod svoje drugarice Zorice, da pije kafu i malo skrene misli sa ovog haosa kojem je izlažeš svojim ponašanjem-

- Dobro sine, dobro je. Sad ti i ja možemo da razgovaramo na miru-

- U redu, da čujem. Gde gori?-

- Sećaš li se priče koju sam ti stalno pričao kada si bio mali i zbog koje si poželeo da postaneš arheolog? –

- O izgubljenom blagu nekog vladara, sakrivenog u pećini koju čuvaju drveni kipovi i zlatni orao koji je u stvari živ....., dobra priča za laku noć, ali ništa više od toga..evo ima više od pet godina kako sam diplomirao i intenzivno se bavim arheologijom i nisam naleteo na takvo nešto, a učestovao sam na mnogim projektima kod nas, a i u inostranstvu..-

- To nije priča za laku noć, sine, to je stvarno –

- Ma daj, kako stvarno, kad si i sam rekao da je to samo san koji sanjaš od detinjstva, koji se doduše meni učinio vrlo zanimljivim i privukao me da se bavim arheologijom..-

- Tako sam i ja mislio, ali nakon ovoga od pre nekoliko dana, sklon sam i sam da poverujem da se to zaista desilo i da to nije san, kako sam ceo život mislio.-

- O čemu ti pričaš, čoveče –

- Gledaš li ti vesti, čitaš li novine-

- Iskreno, svoje vreme cenim i trošim ga malo pametnije od toga-

- Dušane, ne šegači se, jesi li čuo za dečaka nađenog na Rudniku-

- Jesam, neozbiljna novinarska šala-

- Dušane, nije šala, veruj mi da nije.-

- Ama, kako ti to možeš znati čoveče? –

- Znam jer sam i sam doživeo isto. Sad sam siguran u to! –